Već ste svi navikli na činjenicu da sam redovan u pisanju kao i plata u prosečnoj srpskoj firmi. Dakle, ako nije petog, biće petnaestog, a ako nije ni tad, biće sledećeg meseca. Elem, kako nam je juče bio Međunarodni dan "izlaska iz ormara", malo sam razmisljao na tu temu.
Koliko često vam je kuća bila zatvor, mesto u kom se ne osećate sigurno samo zbog činjenice da ste to što jeste? Koliko često vam je činjenica da ne možete da promenite to postajala omca oko vrata koja vas je lagano davila, a mnoge jos uvek davi? Koliko često je to postajao teret koji ne mozete više da nosite i koji vam toliko pritiska leđa da ste glavu savili do stopala? Koliko često je sama maska nastala iz straha da neko ne sazna postajala deo vas? Koliko ste anksiozni zbog toga? Koliko ste paranoični? Koliko ste umorni od lazi i glume pred najrođenijima,a zatim i prijateljima?
Sedeo sam sa svojim cimerom. Pričali smo o tome i on je rešio da podeli svoje jako retko i prelepo iskustvo o iskoraku iz ormara i zbacivanju ogromnog tereta sa svojih leđa, kako bi opet mogao uspravno da hoda, o kidanju omče sa svog vrata, kako bi opet mogao da diše.
Interesantno je kad eskaliraju nesigurnosti, a onda se setis da postoje stvari u životu na koje možeš biti ponosan. Naime, ovo je prica o sedamnaestogodišnjem Nemanji i njegovoj borbi za identitet.. Podeliću sa vama jednu priču velikih priznanja i odluka koje su se desile 2010-2012.
Leta 2010 sam otišao na letovanje sa četiri drugarice i kao prethodnih par godina pitanja o mojoj seksualnosti su počela da eskaliraju do te mere da jednostavno više nisam mogao da ćutim.
Da, to je bilo to, došao sam u fazu agresivnog prihvatanja, Odgovorio sam: "DA!" Posle tog magičnog "DA" desila se ogromna ljubav i sa istom, moć da prvi put mogu otvoreno reći ko mi se sviđa, da mogu podeliti "muke" zaljubljenosti sa nekim. Ali sa velikom moći dolazi i velika odgovornost. Odgovornost prema sebi i svom identitetu, jer na žalost živimo u okruženju gde se na našu ljubav i dalje gleda kao na boljku koju treba "prevazici" što pre. Da li?
Nakon prvog magičnog "DA" prolazi par meseci i, kao što napomenuh, moć je dovela do rasta ljubavi prema sebi. To "DA" me je zavelo do te mere da sam bio spreman na svaku posledicu sledećeg priznanja, cak iako sam bio nesvestan toga u istom trenutku. Spreman da u slučaju odbijanja pokupim sve svoje stvari i dramatično legnem na prvu klupu u parku, jer posle 17 godina zatvora u kom sam rastao, klupa je bila Raj. Klupa je bila simbol slobode.
Naime, autovanje roditeljima je bilo slično kao ranije pomenutim drugaricama. Skoro pa prisilno... Sedeo sam na krevetu. Bio je novembar. Grejao sam se na ogromnu TA pec pored mene, dok je brat sedeo preko puta mene. Došlo je do rasprave, koja je počela da eskalira do te mere da je moj brat u manjku argumenata iskoristio tu reč. Da, peder.
Prva suza se pojavila. Posle je svoju izjavu počeo da argumentuje zaista čvrstim dokazima. Druga suza se pojavila. Ona je sve promenila, DA, dogodilo se. DA, priznao sam. Majka, koja je u jednom trenutku ušla u sobu ne bi li smirila strasti, naravno kao i svaki put bezuspešno, je svemu prosvedočila. Nastao je muk. Muk koji je boleo više nego hiljadu udarca u stomak i svaki poraz ranije delovao je manji od mrava..
.
Nisam znao gde da pogledam, kome da se obratim za podršku. U ovakvim situacijama je najteži deo taj kad nemaš kome da se obratiš, zato sam i znao da ovo moram da uradim i ako sam milion puta hteo da odustanem od svega. Izdaja? Da li je to bio osećaj? Napuštenost? Da to je bilo to. Osetio sam se kao napušteno dete u pozorištu u publici koji uporno traži mamu i upada u plač. Osetio sam se kao dete ponovo i to ne na lep i nostalgičan način. Ali da, morao sam da odrastem..
Događa se banalni pokusaj racionalizacije sa njenje i njegove strane i tipična pitanja; "Da li si pokušao da promeniš to nekad?" Pak, nisam ih, niti ću ih ikada kriviti ni za šta, jer, to su ipak ljudi koji su ceo život učeni kao da je to majica koju možeš promeniti svakog trenutka. Tad zaista nisu znali bolje, Edukuj pa sudi.
Prošao je neki period. Pustio sam da se slegne, nisam nametao temu. Ne mogu reći da na trenutke nije bolelo, ali znao sam da je tu, da nisu zaboravili i čekao sam ja sad da pokrenu priču
.
12.10.2016. Mogu izjaviti da imam punu podršku i ljubav svoje porodice (i jedne od onih četiri drugarica. Jebiga ove tri su otišle negde). Pak, svestan sam da to je bila moja staza na kojoj se desilo da nije bilo toliko trnja, da sam, prosto rečeno, imao sreće. Nažalost, nemamo je svi,"
Koliko hrabrosti ili ludila je potrebno da bi se neko odlučio na ovaj potez? Budimo iskreni, outovanje je mač sa dve oštrice, ili će vas iseći na komadiće i odvojiti od svih koje ste voleli i svih kojima ste ikada verovali, ili će samo produbiti odnose i pojačati same veze. Ne kažem da sada svi treba da pohrlite svojim domovima i sa vrata počnete da se outujete. Ne. Za početak, prihvatite sami sebe, a to je najteži proces. Zatim, procenite svoje prijatelje, krenite od njih. Ako vas oni odbiju ili osude, to će samo pokazati da vam nisu pravi prijatelji i samim tim olakšaćete sebi život, jer nećete biti okruženi nekim ko će ljude da deli na osnovu seksualnosti. Sve je stvar procene.
Sa druge strane, vi koji doživite da vam se neko outuje, probajte da razumete tu osobu i da joj prosto pružite podršku. Ako ne možete, samo na trenutak se stavite u poziciju osobe koja vam se outuje, probajte da na sekund živite život pun konstantnog straha i stresa od svih oko sebe. Probajte da zamislite sebe u poziciji da ceo svoj život morate da promišljate svaki svoj potez i pokret, da se borite sa unutrašnjim ja i onim šta naše društvo prihvata. Na trenutak, živite u strahu što ste rođeni i što vam je svaki izlazak iz stana rizik da se više ne vratite u njega. Shvatite, koja je hrabrost potrebna da vam se neko toliko otvori i kaže to. Shvatite koliko vas ta osoba voli i ceni i koliko vam veruje...
Koliko često vam je kuća bila zatvor, mesto u kom se ne osećate sigurno samo zbog činjenice da ste to što jeste? Koliko često vam je činjenica da ne možete da promenite to postajala omca oko vrata koja vas je lagano davila, a mnoge jos uvek davi? Koliko često je to postajao teret koji ne mozete više da nosite i koji vam toliko pritiska leđa da ste glavu savili do stopala? Koliko često je sama maska nastala iz straha da neko ne sazna postajala deo vas? Koliko ste anksiozni zbog toga? Koliko ste paranoični? Koliko ste umorni od lazi i glume pred najrođenijima,a zatim i prijateljima?
Sedeo sam sa svojim cimerom. Pričali smo o tome i on je rešio da podeli svoje jako retko i prelepo iskustvo o iskoraku iz ormara i zbacivanju ogromnog tereta sa svojih leđa, kako bi opet mogao uspravno da hoda, o kidanju omče sa svog vrata, kako bi opet mogao da diše.
"Početak
Leta 2010 sam otišao na letovanje sa četiri drugarice i kao prethodnih par godina pitanja o mojoj seksualnosti su počela da eskaliraju do te mere da jednostavno više nisam mogao da ćutim.
Da, to je bilo to, došao sam u fazu agresivnog prihvatanja, Odgovorio sam: "DA!" Posle tog magičnog "DA" desila se ogromna ljubav i sa istom, moć da prvi put mogu otvoreno reći ko mi se sviđa, da mogu podeliti "muke" zaljubljenosti sa nekim. Ali sa velikom moći dolazi i velika odgovornost. Odgovornost prema sebi i svom identitetu, jer na žalost živimo u okruženju gde se na našu ljubav i dalje gleda kao na boljku koju treba "prevazici" što pre. Da li?
Roditelji
Naime, autovanje roditeljima je bilo slično kao ranije pomenutim drugaricama. Skoro pa prisilno... Sedeo sam na krevetu. Bio je novembar. Grejao sam se na ogromnu TA pec pored mene, dok je brat sedeo preko puta mene. Došlo je do rasprave, koja je počela da eskalira do te mere da je moj brat u manjku argumenata iskoristio tu reč. Da, peder.
Prva suza se pojavila. Posle je svoju izjavu počeo da argumentuje zaista čvrstim dokazima. Druga suza se pojavila. Ona je sve promenila, DA, dogodilo se. DA, priznao sam. Majka, koja je u jednom trenutku ušla u sobu ne bi li smirila strasti, naravno kao i svaki put bezuspešno, je svemu prosvedočila. Nastao je muk. Muk koji je boleo više nego hiljadu udarca u stomak i svaki poraz ranije delovao je manji od mrava..
.
Nisam znao gde da pogledam, kome da se obratim za podršku. U ovakvim situacijama je najteži deo taj kad nemaš kome da se obratiš, zato sam i znao da ovo moram da uradim i ako sam milion puta hteo da odustanem od svega. Izdaja? Da li je to bio osećaj? Napuštenost? Da to je bilo to. Osetio sam se kao napušteno dete u pozorištu u publici koji uporno traži mamu i upada u plač. Osetio sam se kao dete ponovo i to ne na lep i nostalgičan način. Ali da, morao sam da odrastem..
Događa se banalni pokusaj racionalizacije sa njenje i njegove strane i tipična pitanja; "Da li si pokušao da promeniš to nekad?" Pak, nisam ih, niti ću ih ikada kriviti ni za šta, jer, to su ipak ljudi koji su ceo život učeni kao da je to majica koju možeš promeniti svakog trenutka. Tad zaista nisu znali bolje, Edukuj pa sudi.
Prošao je neki period. Pustio sam da se slegne, nisam nametao temu. Ne mogu reći da na trenutke nije bolelo, ali znao sam da je tu, da nisu zaboravili i čekao sam ja sad da pokrenu priču
.
2012
Mogu reći, da je ova godina zaključak borbe moje porodice sa ovim. Ovo je godina kad sam odlučio da je vreme da počnem da koristim pun kapacitet pluća za disanje i uživanje u slobodi. Odlučio sam da podsetim svoje na činjenicu šta sam i odgledam sa majkom "Prayers For Bobby", posle čega se desilo verovatno najlepše sećanje na majku koje imam do danas. Zagrljaj. Zagrljaj koji je rekao: "Volim te celog i svaki segment tvog bića, volim koga ćeš da voliš, tugovaću za kime ćeš tugovati, mrzeću koga ćeš mrzeti." Posle toga se dogodio i otac, ali on je kao i svaki drugi roditelj to znao i prihvatio čak i pre mene, ali je čekao da ja to prvi kazem (krv nije voda).
Danas
Koliko hrabrosti ili ludila je potrebno da bi se neko odlučio na ovaj potez? Budimo iskreni, outovanje je mač sa dve oštrice, ili će vas iseći na komadiće i odvojiti od svih koje ste voleli i svih kojima ste ikada verovali, ili će samo produbiti odnose i pojačati same veze. Ne kažem da sada svi treba da pohrlite svojim domovima i sa vrata počnete da se outujete. Ne. Za početak, prihvatite sami sebe, a to je najteži proces. Zatim, procenite svoje prijatelje, krenite od njih. Ako vas oni odbiju ili osude, to će samo pokazati da vam nisu pravi prijatelji i samim tim olakšaćete sebi život, jer nećete biti okruženi nekim ko će ljude da deli na osnovu seksualnosti. Sve je stvar procene.
Sa druge strane, vi koji doživite da vam se neko outuje, probajte da razumete tu osobu i da joj prosto pružite podršku. Ako ne možete, samo na trenutak se stavite u poziciju osobe koja vam se outuje, probajte da na sekund živite život pun konstantnog straha i stresa od svih oko sebe. Probajte da zamislite sebe u poziciji da ceo svoj život morate da promišljate svaki svoj potez i pokret, da se borite sa unutrašnjim ja i onim šta naše društvo prihvata. Na trenutak, živite u strahu što ste rođeni i što vam je svaki izlazak iz stana rizik da se više ne vratite u njega. Shvatite, koja je hrabrost potrebna da vam se neko toliko otvori i kaže to. Shvatite koliko vas ta osoba voli i ceni i koliko vam veruje...
