Pa, prošlo je dosta vremena od mog poslednjeg posta (toliko o tome da ću biti redovan). Trebalo mi je dosta vremena da se odlučim o čemu da pišem. Ona čuvena blokada inspiracije. U međuvremenu mi je bio i rođendan, po meni, najdepresivniji period godine. Da, znam, imam samo 23 i nema potrebe da budem depresivan oko toga, ali jos kao mali sam se suočavao sa svojim strahom od starosti. Posebno u periodu oko svog rođendana.
Sam strah, kao strah nikada se nije javljao zbog same starosti i onog fizičkog što ona nosi. Naime, estetska hirurgija nam je toliko napredovala da ćemo uskoro svi imati mogućnost da izgledamo kao da smo juče rođeni, te u tom smislu sam strah od starosti je manje - više nepotreban.
Ono što me je uvek plašilo je druga strana koju starost nosi sa sobom. Ono unutrašnje. Slabost, samoća, usamljenost, preispitivanje celog života koji je ostao iza mene, šta sam mogao, a šta sam zapravo uradio.
Na ovu temu sam pričao sa mnogim ljudima i većina mi je odgovorila isto: "Još si mlad. Zašto razmišljaš o tome?" Ali, prosto, nikada nisam mogao da izbacim iz glave misli koje su išle na tu stranu. Šta ako doživim tu starost i shvatim da sa životom ništa nisam uradio? Šta ako tad shvatim da su svi moji snovi ostali samo snovi? Šta ako tek tad shvatim da sam zapravo sam i napušten od svih dok nesposobnost za svakodnevnim životom raste iz dana u dan?
Naravno, tu uvek idu odgovori tipa "Trudi se da u životu uradiš sve što želiš i možeš. Ostvari svoje snove. Okruži se ljudima koji će biti pored tebe..." Ali koliko smo svesni šta sve možemo u životu da uradimo? Koliko smo sposobni da ostvarimo svoje snove? Šta ako mislimo da imamo prave ljude oko sebe, a oni nas, ipak, namerno ili ne, napuste? Šta onda? Da li nam onda samo ostaje usamljen i otežan život? I da li se to životom može nazvati?
Evo, već dvadeset godina mi se po glavi vrte ista pitanja u ovom periodu godine i odgovore još nisam našao. Verovatno ih nikada i neću naći. Verovatno je strah od starosti jedan od strahova koje pobedimo onog momenta kada više ne postojimo. Samo treba naučiti da živiš sa time. A da li ikada naučimo i prihvatimo to?
Sam strah, kao strah nikada se nije javljao zbog same starosti i onog fizičkog što ona nosi. Naime, estetska hirurgija nam je toliko napredovala da ćemo uskoro svi imati mogućnost da izgledamo kao da smo juče rođeni, te u tom smislu sam strah od starosti je manje - više nepotreban.
Ono što me je uvek plašilo je druga strana koju starost nosi sa sobom. Ono unutrašnje. Slabost, samoća, usamljenost, preispitivanje celog života koji je ostao iza mene, šta sam mogao, a šta sam zapravo uradio.
Na ovu temu sam pričao sa mnogim ljudima i većina mi je odgovorila isto: "Još si mlad. Zašto razmišljaš o tome?" Ali, prosto, nikada nisam mogao da izbacim iz glave misli koje su išle na tu stranu. Šta ako doživim tu starost i shvatim da sa životom ništa nisam uradio? Šta ako tad shvatim da su svi moji snovi ostali samo snovi? Šta ako tek tad shvatim da sam zapravo sam i napušten od svih dok nesposobnost za svakodnevnim životom raste iz dana u dan?
Naravno, tu uvek idu odgovori tipa "Trudi se da u životu uradiš sve što želiš i možeš. Ostvari svoje snove. Okruži se ljudima koji će biti pored tebe..." Ali koliko smo svesni šta sve možemo u životu da uradimo? Koliko smo sposobni da ostvarimo svoje snove? Šta ako mislimo da imamo prave ljude oko sebe, a oni nas, ipak, namerno ili ne, napuste? Šta onda? Da li nam onda samo ostaje usamljen i otežan život? I da li se to životom može nazvati?
Evo, već dvadeset godina mi se po glavi vrte ista pitanja u ovom periodu godine i odgovore još nisam našao. Verovatno ih nikada i neću naći. Verovatno je strah od starosti jedan od strahova koje pobedimo onog momenta kada više ne postojimo. Samo treba naučiti da živiš sa time. A da li ikada naučimo i prihvatimo to?
Strah od starenja i usamljenosti je jedan od najprosirenijih strahova - od toga straha pate verovatno svi a mozda najvise oni koji to ne priznaju. "...a sta ako nas oni namerno ili ne napuste" je vecno pitanje. Ovaj strah je posebno izrazen kod odredjenih socijalnih grupa kao recimo gay grupa - verovatno zbog saznanja da nece imati decu koja u tradicionalnim drustvima cesto vode brigu o roditeljima. Kakav je odgovor? Nema ga. Sa time moramo da zivimo hteli ili ne a prihvatanje toga stvari cini laksim nego borba protiv toga.
ОдговориИзбриши