Evo, posle 4 meseca sam se setio da zapravo imam blog i rešio da ponovo nastavim sa pisanjem. Naime, danas mi se desilo, da posle ne znam ni ja koliko vreme dobijem pohvale na moje pisanje, pa pomislih, da se opet vratim svemu tome.
Iskreno, trebalo mi je vremena da smislim o čemu ovaj put da pišem i reših da podelim sa vama mali deo svog života. Naime, kroz ceo život otkrivamo nove stvari, koje nas čine srećnim, tužnim, jačim, kratko rečeno, stvari koje uobličuju naše živote i formiraju naše ličnosti. Jedna od tih stvari sa kojom sam se ja susreo bila je šminka.
Sećam se, da sam jos kao mali voleo da odlazim kod svoje komšinice, koja bi mi lakirala nokte u sve moguce boje i razmazivala senku preko mojih kapaka. Uživao sam u tome. Ali kao svoj prvi pravi kontakt sa šminkom smatram uništavanje mamine palete senki :D Samom šminkanju sam se ponovo vratio u srednjoj školi, kada sam usavrsio kako da izgledam kao da se od života oprastam, samo da bih izbegao odgovaranje. Vremenom, počeo sam da nabavljam šminku, da bih sada došao do momenta da je imam više od skoro svake prosečne devojke.
Nekada se moje šminkanje svodilo na to da se našminkam u "svoja 4 zida" i skinem to sa sebe. Taj period je trajao dok nisam "skupio muda" i izašao iz stana, pa blago rečeno, kao panda. Tada je počela moja ekspanzija i usavršavanje sopstvenog šminkanja kao i izgradnja samopouzdanja da je nosim svakodnevno.
Često su me ljudi pitali: "Zašto?", i uvek sam imao isti odgovor: "Ja svoje ludilo javno pokazujem!"
Naravno da je to odgovor na koji se svi nasmeju a ne dobiju konkretan odgovor. Iskreno, ni sam ne znam zašto sve to radim. Nekada je to bekstvo od realnosti, nekad manjak samopouzdanja, nekad, samo prosta čovečija potreba da izgledam sebi lepše.
Naravno da su preki pogledi, ćuškanja i dobacivanja stvari koje svakodnevno proživljavam, ali kao neko ko je ceo život bio osuđivan od svoje okoline, nije mi teško pao taj "teret". Jedan od lično omiljenih komentara koje dobijam, mi je: "BRATE, JE L OVO MUŠKO ILI ŽENSKO?" (ovo pročitati maksimalno isforsiranim "muževnim" glasom, da zvuči kao da je pokretan testosteron). Da, svaki dan iz stana izlazim sa strahom da li ću se vratiti u isti. Da, plašim se za sebe. Da, pre cu umreti ali znati da sam ziveo onako kako sam želeo, nego provesti život u žaljenju.
Da se razumemo, uvek ima i ljudi koji mi daju apsolutnu podršku u tome a samim tim u meni jačaju želju da se našminkam jos bolje. Igrom slučajeva, radim sa ljudima, tako da često me isti ti ljudi (čitaj, žene) pitaju za savete, što mi dođe kao najsavršeniji kompliment.
No, da se vratim na momenat "muško, žensko". Dakle, zašto postoji opšta norma kako bi jedan muškarac, odnosno žena trebao/la da izgleda? Zašto se ta norma i dalje slepo prati? I najbitnije, zašto ljudi žive u strahu da iskažu sebe? Čemu strah od praha u boji?
Da se razumemo, samo šminkanje nema nikakve veze sa seksualnošću. Igrom slučajeva upoznao sam dosta heteroseksualnih muškaraca koji nemaju problem da se našminkaju, nalakiraju nokte i tako izađu iz stana i pri tome ne pricam o Halloween-u. Ali kad sam već kod samih seksualnosti, voleo bih da znam zašto homoseksualci našminkanog muškarca odmah povezuju sa drag-om, cross-dressingom, transeksualnošću ili transrodnošću? Zašto?! Zašto je toliko teško muškarca sa šminkom posmatrati kao muškarca koji nosi šminku?
Kako god čovek da okrene, ako nije kao većina, u problemu je. Jer nigde se neće uklopiti. Nigde neće pripadati. Uvek će naletati na odbijanje. Može samo da se nada da će naći nekoga ko će ga podrzati u svemu tome.
Mačići, oslobodite se, istupite i učinite sve zanimljivijim mestom! Nemojte da budete
armija klonova koja slepo prati društvene norme...
Iskreno, trebalo mi je vremena da smislim o čemu ovaj put da pišem i reših da podelim sa vama mali deo svog života. Naime, kroz ceo život otkrivamo nove stvari, koje nas čine srećnim, tužnim, jačim, kratko rečeno, stvari koje uobličuju naše živote i formiraju naše ličnosti. Jedna od tih stvari sa kojom sam se ja susreo bila je šminka.
Sećam se, da sam jos kao mali voleo da odlazim kod svoje komšinice, koja bi mi lakirala nokte u sve moguce boje i razmazivala senku preko mojih kapaka. Uživao sam u tome. Ali kao svoj prvi pravi kontakt sa šminkom smatram uništavanje mamine palete senki :D Samom šminkanju sam se ponovo vratio u srednjoj školi, kada sam usavrsio kako da izgledam kao da se od života oprastam, samo da bih izbegao odgovaranje. Vremenom, počeo sam da nabavljam šminku, da bih sada došao do momenta da je imam više od skoro svake prosečne devojke.
Nekada se moje šminkanje svodilo na to da se našminkam u "svoja 4 zida" i skinem to sa sebe. Taj period je trajao dok nisam "skupio muda" i izašao iz stana, pa blago rečeno, kao panda. Tada je počela moja ekspanzija i usavršavanje sopstvenog šminkanja kao i izgradnja samopouzdanja da je nosim svakodnevno.
Često su me ljudi pitali: "Zašto?", i uvek sam imao isti odgovor: "Ja svoje ludilo javno pokazujem!"
Naravno da je to odgovor na koji se svi nasmeju a ne dobiju konkretan odgovor. Iskreno, ni sam ne znam zašto sve to radim. Nekada je to bekstvo od realnosti, nekad manjak samopouzdanja, nekad, samo prosta čovečija potreba da izgledam sebi lepše.
Naravno da su preki pogledi, ćuškanja i dobacivanja stvari koje svakodnevno proživljavam, ali kao neko ko je ceo život bio osuđivan od svoje okoline, nije mi teško pao taj "teret". Jedan od lično omiljenih komentara koje dobijam, mi je: "BRATE, JE L OVO MUŠKO ILI ŽENSKO?" (ovo pročitati maksimalno isforsiranim "muževnim" glasom, da zvuči kao da je pokretan testosteron). Da, svaki dan iz stana izlazim sa strahom da li ću se vratiti u isti. Da, plašim se za sebe. Da, pre cu umreti ali znati da sam ziveo onako kako sam želeo, nego provesti život u žaljenju.
Da se razumemo, uvek ima i ljudi koji mi daju apsolutnu podršku u tome a samim tim u meni jačaju želju da se našminkam jos bolje. Igrom slučajeva, radim sa ljudima, tako da često me isti ti ljudi (čitaj, žene) pitaju za savete, što mi dođe kao najsavršeniji kompliment.
No, da se vratim na momenat "muško, žensko". Dakle, zašto postoji opšta norma kako bi jedan muškarac, odnosno žena trebao/la da izgleda? Zašto se ta norma i dalje slepo prati? I najbitnije, zašto ljudi žive u strahu da iskažu sebe? Čemu strah od praha u boji?
Da se razumemo, samo šminkanje nema nikakve veze sa seksualnošću. Igrom slučajeva upoznao sam dosta heteroseksualnih muškaraca koji nemaju problem da se našminkaju, nalakiraju nokte i tako izađu iz stana i pri tome ne pricam o Halloween-u. Ali kad sam već kod samih seksualnosti, voleo bih da znam zašto homoseksualci našminkanog muškarca odmah povezuju sa drag-om, cross-dressingom, transeksualnošću ili transrodnošću? Zašto?! Zašto je toliko teško muškarca sa šminkom posmatrati kao muškarca koji nosi šminku?
Kako god čovek da okrene, ako nije kao većina, u problemu je. Jer nigde se neće uklopiti. Nigde neće pripadati. Uvek će naletati na odbijanje. Može samo da se nada da će naći nekoga ko će ga podrzati u svemu tome.
Mačići, oslobodite se, istupite i učinite sve zanimljivijim mestom! Nemojte da budete
armija klonova koja slepo prati društvene norme...
 |
| Na svim fotografijama sam ja |
Možda si samo derpe?
ОдговориИзбришиI?
ИзбришиRece osoba kojoj u informacijama pise da je zenskog roda...
ОдговориИзбриши