Nedorečeno...

Sedim tako i kapiram kako već par dana nisam ništa napisao i počinjem da se "gušim" u nedostatku inspiracije. Nastavljam ubijenim pogledom da skrolujem kroz Twitter i naletim na ovo:

 

Na trenutak sam se zagledao u sliku i bio u fazonu: "O.K. još jedno "deep" sranje pokupljeno sa Tumblr-a". Međutim, što sam je više gledao, sve više je dobijala značenje i pitanja su sama počela da se nameću.

"Šta nisam rekao?"

"Zašto nisam rekao?"

"Koliko i čega me je sve to koštalo?"

"Da li je sada kasno da se kaže?"

Počeo sam da kopam po svojoj glavi i slike situacija u kojima sam ćutao su same izlazile. Previše ćutanja. Previše nedorečenih stvari. Previše spuštenih pogleda ili onih koji beže u jednu stranu. 

Zašto nisam rekao?

Primarno, iz istog razloga iz kog ste vi prećutali, zbog straha. Straha da ćemo izgubiti tu osobu, da ćemo je povrediti, da ćemo ostati samo i, ono najvažnije, iz straha da ćemo pokazati slabost. Sve nas plaši taj osecaj izloženosti, osećaj da su sve barijere da neko dopre do nas srušene i da smo ostali goli.

Strah od obnaženosti te vrste i strah od "biti slab" košta nas više nego što sami možemo da zamislimo.

Koliko i čega me/nas sve to košta?

Neretko nas prećutane stvari koštaju u materijalnom smislu, ali ostavimo materijalizam na stranu, jer materijalizam postoji da bi se stvorio i trošio. Mnogo bitnije (po meni) je ono čega nas zaista košta. 

Iz licnog iskustva, moje ćutanje me je koštalo ljudi, divnih momenata, poverenja, ljubavi, uspeha. 

Samo iz sopstvenog sebičluka i straha da ću ostati ranjiv, izgubio sam neke ljude koje više nikada ne mogu da vratim. Ili bar ne mogu da se vratim, u njihovim očima, na istu poziciju. Mnogi divni momenti ostali su samo prašina koju je vetar razneo. Mnoge ljubavi su nestale pre nego sto su se rodile i iskliznule iz saka u nepovrat. Mnogo toga sam previše platio. Zašto? Zato što sam ćutao.

Da li je sada kasno da se kaže?

Na ovo pitanje u glavi mi je odzvonilo samo: "Šta bi bilo kad bi bilo?" Ne znam i nemam odgovor i još uvek tragam za istim. U većini slučajeva ispostavilo je da je prošao brzi voz dok sam se ja smislio u kom pravcu da kupim kartu. Ali opet sam rekao. Često sam govorio čak i kada je kasno i kada više nema nazad. Zašto sam govorio? Ni to ne znam. Valjda su moja brbljivost i strah od gubljenja uvek bili jači da sam se hvatao za poslednju slamku i pokušavao da spasim šta se spasiti može.

Još uvek učim da kažem sve što imam u momentu kada treba to da uradim. Zapravo, mislim da je to proces koji u našim životima traje večno. Uvek ćemo učiti da kažemo ono što mislimo/želimo u pravom trenutku. 

A kada je pravi trenutak?

Inner Demon

Ko je i šta je Inner Demon?

Inner Demon je mali projekat koji sam osmislio sa svojim cimerom dok smo sedeli i ispijali popodnevnu kafu. Znate kako to obično ide: zasedne se, krene neka priča (standardne, neobavezne teme) i dođe se do ideje da budemo kreativni. Zapravo, sve to ide tako glatko kada se nađu u istoj prostoriji osobe sličnog temperamenta i pogleda na svet koje, pri tom, poznaju osobu koja će da realizuje naše ideje. ( Još jednom, sve pohvale fotografu i još jedno HVALA! )

Sad, ko je Inner Demon? To je ono sa čime svi živimo, naša mračna strana. Ono što nas tišti, muči, ono zlo u nama ( ne, nemojte da glumite svetce, svi smo mi ovde grešni ). Inner Demon je ono što smo kada ostanemo sami, između svoja četiri zida. Dakle, naš um.

Ovim projektom hteli smo da pokažemo postojanje obe strane u svima. Dobro i loše. Svetlo i tamu. Postojanje, obuzimanje i prihvatanje tamne strane našeg uma. Hteli smo da prikažemo ono što je očigledno, a opet vešto skriveno ispod maski koje pokazujemo svetu.

Gledajući ovaj set fotografija, vrlo jasno se može videti "dolazak" tamne strane. Naime, na početku smo uvek svetli, čisti, nevini, i lagano kroz život nam prilazi nase drugo ja, "lovi", hvata, muči, sve dok ne prihvatimo postojanje tog drugog ja i ne naučimo da živimo sa time.

Sve to se dešava u hodu, dok se trudimo da nam život ne pobegne, "mračno" u nama nas stigne. Lagano i neprimetno postaje deo nas. To "mračno" je skupina svih negacija u nama. Ono zlo, prevrtljivo, pokvareno, zavidno, nemoralno. To "mračno" je grešna strana nas.

Ono što je najbitnije je prihvatiti da smo to mi. Prihvatiti ono sto uništava perfekciju našeg postojanja i čini nas prelepim nesavršenim bićima. Tek kada prihvatimo to mračno u nama bićemo celina. Naravno, uvek se treba drzati balansa, jer belina je dosadna, sterilna, a crnilo opet previse zlo. Treba da živimo u unutrašnjem "sivilu".

Prihvatimo svoje demone, jer ma koliko loše izgledali bez njih ne možemo opstati u stvarnosti u kojoj živimo.

PROJEKAT INNER DEMON.

Borba

Svake godine, u ovo doba, pocnem da razmišljam o prethodnoj godini, šta mi je ona donela, šta mi je uzela, čemu me je naučila. Nikada nisam bio siguran, da li je to zbog prethodnih praznika ili toga što mi se približava rođendan pa krenem da rezimiram.

Sve u svemu, prethodna godina je jako lepo počela: upoznavanje novih divnih ljudi, početak jedne divne veze, zbližavanje sa ljudima istim tim novim ljudima, pa na kraju i zajednički život sa njima. Gledajući taj početak godine, mogao sam samo da se nadam najboljem. Sve do polovine godine kada je većina stvari krenulo nizbrdo. Tada sam shvatio kako ceo život može da se promeni samo u toku jednog dana.

Samo jedan rutinski pregled je bio dovoljan da se ceo život okrene naopačke. Naime, polovinom godine moje zdravstveno stanje se naglo pogoršalo. Saznao sam da bolujem od bolesti sa kojom moram da naučim da živim ( još uvek učim ). Tada je, blago rečeno, moj život krenuo da se pretvara u pakao. Jaki bolovi, neprospavane noći, naleti depresije, šake lekova umesto obroka, svakodnevna previjanja, očajanje postali su moja svakodnevica. Ali nije to ono što je bilo najgore. Najgora je bila neizvesnost. Neizvesnost koja još uvek traje.

Naravno, na početku je sve to delovalo drugačije. Ulazim u to po čuvenom balkanskom pravilu: "Kako ćemo? Lako ćemo!", ali kako je vreme prolazilo nestajalo mi je volje. Često se dešavalo da sedim i pitam se: "Čemu sve ovo?". Opet, neizvesnost je ta koja ubija. Saznanje da ne znam kada će to proci i da li će ikada proći samo je pomagalo da tonem sve dublje.

U tom momentu, mali broj ljudi je bio pored mene, ali je bio i zapravo mislim da su ti ljudi zapravo zaslužni za napredak u mom stanju, jer poznavajuci sebe, davno bih odustao. Bili su tu, uz mene i moje neprospavane noci, sedeli su pored mene i držali me za ruku dok sam vrištao od bolova, tešili me dok sam se gušio u suzama, terali me da idem dalje, da ne odustajem. I na tome ću im večno biti zahvalan i nikada neću moći da im se odužim za to. Na kraju, postali su moja nova porodica, ljudi uz koje se budim i uz koje ležem da spavam.

Vremenom mnogi su saznali za moje stanje (previše sam brbljiv) i često su mi govorili kako sam hrabar, da mi se dive kako i dalje izdržavam da i pored svega toga imam "normalan" život i da i dalje ne odustajem od njega. Istina je mnogo drugačija. Poznavajući sebe, odustao bih davno i ko zna kako bi se sve to završilo. Ali uz njihovu podršku ne odustajem i nadam se svakim danom da cu biti bolje i da sam korak bliže izlecenju. Moje koračanje ka tome traje već deset meseci i nadam se da je kraj blizu.

Imao sam potrebu da ovo podelim sa svima, da vam kažem da ne odustajete ni od cega, da se svetlo ne gasi na kraju tunela ako imate prave ljude pored sebe koji ce vas podržati i dati vam snage da izgurate sve to. Okružite se pravim ljudima. Lako je, prepoznaćete ih.

Na kraju, beskrajno se zahvaljujem mojim mačićima koji su svaki dan uz mene, kao i kolegama koji razumeju moju situaciju i izlaze mi u susret svaki put kada postane neizdrživo. Beskrajno sam vam zahvalan...

Život je borba, nemojte se predati!!!

Antibody

Ko je Antibody? 

Antibody je niko, a opet neko. Ništa, a opet sve. Antibody je izmišljeni karakter, neko ko ne postoji, a opet je prisutan. Antibody je moj "unutrašnji demon". 

Antibody je prvenstveno nastao kao moj odgovor na naše društvo i njegov mentalitet, razvijen kroz celo moje postojanje.  Antibody je ono što sam ja, neko ko se samim svojim postojanjem bori protiv nekih društvenih normi koje su nam nametnute i nepisanih pravila kojih se držimo. Antibody je tu da pokusa da promeni svest ljudi i nadam se da će u tome uspeti. 

Uvod

Razmišljao sam: "Šta bih mogao da napisem kao prvi post?" I na kraju, odlučio sam da to bude mali uvod u celu priču.

Dakle, čemu sve ovo?

Prosto, dobio sam potrebu da pišem, da kažem ono što mislim i osećam.

Zašto sve ovo?

A zašto da ne? 

Koja će biti tema bloga?

Neće biti teme, mislim konkretne. U suštini, pisaću o svemu sto me natera da pišem. 

Na kraju, trudiću se da budem što redovniji, pa ćemo videti.