среда, 12. октобар 2016.

Zatvor, omča i slobodno disanje

Već ste svi navikli na činjenicu da sam redovan u pisanju kao i plata u prosečnoj srpskoj firmi. Dakle, ako nije petog, biće petnaestog, a ako nije ni tad, biće sledećeg meseca. Elem, kako nam je juče bio Međunarodni dan "izlaska iz ormara", malo sam razmisljao na tu temu.



Koliko često vam je kuća bila zatvor, mesto u kom se ne osećate sigurno samo zbog činjenice da ste to što jeste? Koliko često vam je činjenica da ne možete da promenite to postajala omca oko vrata koja vas je lagano davila, a mnoge jos uvek davi? Koliko često je to postajao teret koji ne mozete više da nosite i koji vam toliko pritiska leđa da ste glavu savili do stopala? Koliko često je sama maska nastala iz straha da neko ne sazna postajala deo vas? Koliko ste anksiozni zbog toga? Koliko ste paranoični? Koliko ste umorni od lazi i glume pred najrođenijima,a zatim i prijateljima?



Sedeo sam sa svojim cimerom. Pričali smo o tome i on je rešio da podeli svoje jako retko i prelepo iskustvo o iskoraku iz ormara i zbacivanju ogromnog tereta sa svojih leđa, kako bi opet mogao uspravno da hoda, o kidanju omče sa svog vrata, kako bi opet mogao da diše.


"Početak

Interesantno je kad eskaliraju nesigurnosti, a onda se setis da postoje stvari u životu na koje možeš biti ponosan. Naime, ovo je prica o sedamnaestogodišnjem Nemanji i njegovoj borbi za identitet.. Podeliću sa vama jednu priču velikih priznanja i odluka koje su se desile ‎2010-2012.
Leta 2010 sam otišao na letovanje sa četiri drugarice i kao prethodnih par godina pitanja o mojoj seksualnosti su počela da eskaliraju do te mere da jednostavno više nisam mogao da ćutim.

Da, to je bilo to, došao sam u fazu agresivnog prihvatanja, Odgovorio sam: "DA!" Posle tog magičnog "DA" desila se ogromna ljubav i sa istom, moć da prvi put mogu otvoreno reći ko mi se sviđa, da mogu podeliti "muke" zaljubljenosti sa nekim. Ali sa velikom moći dolazi i velika odgovornost. Odgovornost prema sebi i svom identitetu, jer na žalost živimo u okruženju gde se na našu ljubav i dalje gleda kao na boljku koju treba "prevazici" što pre. Da li?

Roditelji

Nakon prvog magičnog "DA" prolazi par meseci i, kao što napomenuh, moć je dovela do rasta ljubavi prema sebi. To "DA" me je zavelo do te mere da sam bio spreman na svaku posledicu sledećeg priznanja, cak iako sam bio nesvestan toga u istom trenutku. Spreman da u slučaju odbijanja pokupim sve svoje stvari i dramatično legnem na prvu klupu u parku, jer posle 17 godina zatvora u kom sam rastao, klupa je bila Raj. Klupa je bila simbol slobode.

Naime, autovanje roditeljima je bilo slično kao ranije pomenutim drugaricama. Skoro pa prisilno... Sedeo sam na krevetu. Bio je novembar. Grejao sam se na ogromnu TA pec pored mene, dok je brat sedeo preko puta mene. Došlo je do rasprave, koja je počela da eskalira do te mere da je moj brat u manjku argumenata iskoristio tu reč. Da, peder.

Prva suza se pojavila. Posle je svoju izjavu počeo da argumentuje zaista čvrstim dokazima. Druga suza se pojavila. Ona je sve promenila, DA, dogodilo se. DA, priznao sam. Majka, koja je u jednom trenutku ušla u sobu ne bi li smirila strasti, naravno kao i svaki put bezuspešno, je svemu prosvedočila. Nastao je muk. Muk koji je boleo više nego hiljadu udarca u stomak i svaki poraz ranije delovao je manji od mrava..
.
Nisam znao gde da pogledam, kome da se obratim za podršku. U ovakvim situacijama je najteži deo taj kad nemaš kome da se obratiš, zato sam i znao da ovo moram da uradim i ako sam milion puta hteo da odustanem od svega. Izdaja? Da li je to bio osećaj? Napuštenost? Da to je bilo to. Osetio sam se kao napušteno dete u pozorištu u publici koji uporno traži mamu i upada u plač. Osetio sam se kao dete ponovo i to ne na lep i nostalgičan način. Ali da, morao sam da odrastem..

Događa se banalni pokusaj racionalizacije sa njenje i njegove strane i tipična pitanja; "Da li si pokušao da promeniš to nekad?" Pak, nisam ih, niti ću ih ikada kriviti ni za šta, jer, to su ipak ljudi koji su ceo život učeni kao da je to majica koju možeš promeniti svakog trenutka. Tad zaista nisu znali bolje, Edukuj pa sudi.

Prošao je neki period. Pustio sam da se slegne, nisam nametao temu. Ne mogu reći da na trenutke nije bolelo, ali znao sam da je tu, da nisu zaboravili i čekao sam ja sad da pokrenu priču
.
2012

Mogu reći, da je ova godina zaključak borbe moje porodice sa ovim. Ovo je godina kad sam odlučio da je vreme da počnem da koristim pun kapacitet pluća za disanje i uživanje u slobodi. Odlučio sam da podsetim svoje na činjenicu šta sam i odgledam sa majkom "Prayers For Bobby", posle čega se desilo verovatno najlepše sećanje na majku koje imam do danas. Zagrljaj. Zagrljaj koji je rekao: "Volim te celog i svaki segment tvog bića, volim koga ćeš da voliš, tugovaću za kime ćeš tugovati, mrzeću koga ćeš mrzeti." Posle toga se dogodio i otac, ali on je kao i svaki drugi roditelj to znao i prihvatio čak i pre mene, ali je čekao da ja to prvi kazem (krv nije voda).

Danas

12.10.2016. Mogu izjaviti da imam punu podršku i ljubav svoje porodice (i jedne od onih četiri drugarica. Jebiga ove tri su otišle negde). Pak, svestan sam da to je bila moja staza na kojoj se desilo da nije bilo toliko trnja, da sam, prosto rečeno, imao sreće. Nažalost, nemamo je svi,"


Koliko hrabrosti ili ludila je potrebno da bi se neko odlučio na ovaj potez? Budimo iskreni, outovanje je mač sa dve oštrice, ili će vas iseći na komadiće i odvojiti od svih koje ste voleli i svih kojima ste ikada verovali, ili će samo produbiti odnose i pojačati same veze. Ne kažem da sada svi treba da pohrlite svojim domovima i sa vrata počnete da se outujete. Ne. Za početak, prihvatite sami sebe, a to je najteži proces. Zatim, procenite svoje prijatelje, krenite od njih. Ako vas oni odbiju ili osude, to će samo pokazati da vam nisu pravi prijatelji i samim tim olakšaćete sebi život, jer nećete biti okruženi nekim ko će ljude da deli na osnovu seksualnosti. Sve je stvar procene.

Sa druge strane, vi koji doživite da vam se neko outuje, probajte da razumete tu osobu i da joj prosto pružite podršku. Ako ne možete, samo na trenutak se stavite u poziciju osobe koja vam se outuje, probajte da na sekund živite život pun konstantnog straha i stresa od svih oko sebe. Probajte da zamislite sebe u poziciji da ceo svoj život morate da promišljate svaki svoj potez i pokret, da se borite sa unutrašnjim ja i onim šta naše društvo prihvata. Na trenutak, živite u strahu što ste rođeni i što vam je svaki izlazak iz stana rizik da se više ne vratite u njega. Shvatite, koja je hrabrost potrebna da vam se neko toliko otvori i kaže to. Shvatite koliko vas ta osoba voli i ceni i koliko vam veruje...


среда, 07. септембар 2016.

Rekli su (Zid)

Rekli su o meni:
- hladan,
- bezosećajan,
- neposvećen,
- emotivno osakaćen,
- sebičan,
- nepristupačan,
- povučen,
- mračan,
- izgubljen...

Rekli su... Rekli su ali nisu znali mnoge stvari o meni, niti su se trudili da me upoznaju, da prodru do srži. Držali su se površine. Rekli su šta su videli, a videli su samo zid. Onaj zid koji smo svi nekada gradili, izgradili, rušili, obarali, opet gradili. Onaj zid koji u suštini nikada nismo izgubili potpuno, jer temelje bilo koje građevine je malo teže srušiti.

Zbog svega što mi se dešavalo kroz život, i dobrog i lošeg, gradio sam jednu zidinu u nadi da će me sačuvati sledeći put. Kad god bih srušio isti taj zid, ubrzo bih izgradio novi, deblji, jači. Ali kako to obično biva, uvek zaluta neki metak koji pogodi tamo gde je zid najtanji, tamo gde je cigla od vremena pocela da se troši, nestaje...




Sedeo sam, tako, i razmišljao: "Ima li zid poentu?" Ima li je, ako će s' vremena na vreme da popusti? Ima li je, ako je rekonstrukcija večito potrebna? Ima li je, ako će metak, ipak, da zaluta? Ima li poentu ili je sve to igranje na sigurno?

Rekli su o meni... Preskočili su zid, došli do suštine i shvatili. Iza zida su ostali retki.
Retki su rekli o meni...

понедељак, 22. август 2016.

Muško? Žensko?

Evo, posle 4 meseca sam se setio da zapravo imam blog i rešio da ponovo nastavim sa pisanjem. Naime, danas mi se desilo, da posle ne znam ni ja koliko vreme dobijem pohvale na moje pisanje, pa pomislih, da se opet vratim svemu tome.

Iskreno, trebalo mi je vremena da smislim o čemu ovaj put da pišem i reših da podelim sa vama mali deo svog života. Naime, kroz ceo život otkrivamo nove stvari, koje nas čine srećnim, tužnim, jačim, kratko rečeno, stvari koje uobličuju naše živote i formiraju naše ličnosti. Jedna od tih stvari sa kojom sam se ja susreo bila je šminka.

Sećam se, da sam jos kao mali voleo da odlazim kod svoje komšinice, koja bi mi lakirala nokte u sve moguce boje i razmazivala senku preko mojih kapaka. Uživao sam u tome. Ali kao svoj prvi pravi kontakt sa šminkom smatram uništavanje mamine palete senki :D Samom šminkanju sam se ponovo vratio u srednjoj školi, kada sam usavrsio kako da izgledam kao da se od života oprastam, samo da bih izbegao odgovaranje. Vremenom, počeo sam da nabavljam šminku, da bih sada došao do momenta da je imam više od skoro svake prosečne devojke.

Nekada se moje šminkanje svodilo na to da se našminkam u "svoja 4 zida" i skinem to sa sebe. Taj period je trajao dok nisam "skupio muda" i izašao iz stana, pa blago rečeno, kao panda. Tada je počela moja ekspanzija i usavršavanje sopstvenog šminkanja kao i izgradnja samopouzdanja da je nosim svakodnevno.

Često su me ljudi pitali: "Zašto?", i uvek sam imao isti odgovor: "Ja svoje ludilo javno pokazujem!"
Naravno da je to odgovor na koji se svi nasmeju a ne dobiju konkretan odgovor. Iskreno, ni sam ne znam zašto sve to radim. Nekada je to bekstvo od realnosti, nekad manjak samopouzdanja, nekad, samo prosta čovečija potreba da izgledam sebi lepše.

Naravno da su preki pogledi, ćuškanja i dobacivanja stvari koje svakodnevno proživljavam, ali kao neko ko je ceo život bio osuđivan od svoje okoline, nije mi teško pao taj "teret". Jedan od lično omiljenih komentara koje dobijam, mi je: "BRATE, JE L OVO MUŠKO ILI ŽENSKO?" (ovo pročitati maksimalno isforsiranim "muževnim" glasom, da zvuči kao da je pokretan testosteron). Da, svaki dan iz stana izlazim sa strahom da li ću se vratiti u isti. Da, plašim se za sebe. Da, pre cu umreti ali znati da sam ziveo onako kako sam želeo, nego provesti život u žaljenju.

Da se razumemo, uvek ima i ljudi koji mi daju apsolutnu podršku u tome a samim tim u meni jačaju želju da se našminkam jos bolje. Igrom slučajeva, radim sa ljudima, tako da često me isti ti ljudi (čitaj, žene) pitaju za savete, što mi dođe kao najsavršeniji kompliment.

No, da se vratim na momenat "muško, žensko". Dakle, zašto postoji opšta norma kako bi jedan muškarac, odnosno žena trebao/la da izgleda? Zašto se ta norma i dalje slepo prati? I najbitnije, zašto ljudi žive u strahu da iskažu sebe? Čemu strah od praha u boji?

Da se razumemo, samo šminkanje nema nikakve veze sa seksualnošću. Igrom slučajeva upoznao sam dosta heteroseksualnih muškaraca koji nemaju problem da se našminkaju, nalakiraju nokte i tako izađu iz stana i pri tome ne pricam o Halloween-u. Ali kad sam već kod samih seksualnosti, voleo bih da znam zašto homoseksualci našminkanog muškarca odmah povezuju sa drag-om, cross-dressingom, transeksualnošću ili transrodnošću? Zašto?! Zašto je toliko teško muškarca sa šminkom posmatrati kao muškarca koji nosi šminku?

Kako god čovek da okrene, ako nije kao većina, u problemu je. Jer nigde se neće uklopiti. Nigde neće pripadati. Uvek će naletati na odbijanje. Može samo da se nada da će naći nekoga ko će ga podrzati u svemu tome.

Mačići, oslobodite se, istupite i učinite sve zanimljivijim mestom! Nemojte da budete
armija klonova koja slepo prati društvene norme...


Na svim fotografijama sam ja

среда, 20. април 2016.

Ups! Greška!

Do sada ste svi, koji me pratite, mogli da primetite da sam jako neredovan po pitanju bloga i pisanja novih postova. Nekad, prosto zaboravim ili, pak, nemam inspiraciju, pa sam uvek u fazonu da je bolje da sačekam da dođe priliv inspiracije da napisem nesto, nego da lupam gluposti (nije kao da inače pišem nešto pametno). No, u proteklih par dana, desilo se nešto, pa moglo bi se reći i tragično, ukoliko želimo postići taj dramatični efekat, te sam odlučio da to podelim sa svima.

Elem, u jednom od svojih prvih postova pisao sam o svojoj borbi sa bolešću koja traje prilično dugo i naravno kako je vreme odmicalo, borba se nastavljala uobičajenim tokom. Sve do pre par dana, kada sam promenio lekara i otišao na pregled gde mi je rečeno kako godinu dana imam pogrešnu dijagnozu, samim tim i pogrešnu terapiju. Da stvar bude gora, tri lekara pre njega su mi tvrdili jednu dijagnozu, gde sam došao do zaključka da su se, u suštini, bavili prepisivanjem sa jednog papira na drugi.

Naravno, sedeo sam u ordinaciji, saslušao novog doktora. U glavi sve cool, sve super. Izlazim iz ordinacije, izlazim iz zdravstvene ustanove i tek tada mi do mozga dopire sve što mi je rekao. U sekundi dobijam napad panike, histerije, besa, ogorčenosti. Počinjem da razmišljam o količini nepotrebnih lekova koje sam popio, o noćima koje sam proveo budan u bolovima, o svim poteškoćama u kojima sam se našao sve zbog pogrešne dijagnoze. Bili su mi potrebni sati i sati da se sastavim ponovo od šoka.

Sada, dok ovo pišem, sedim u sobi, bez terapije, bez dijagnoze, u bolovima i išekujem da mi stignu uputi da mi utvrde šta mi je. Ono, što mi najteže pada, je izgubljeno poverenje u zdravstvo, u doktore. Kako, vođen ovim iskustvom, da shvatim ozbiljno narednu dijagnozu? Kako da budem siguran da ponovo nije greška? Kako da vratim poverenje ljudima od kojih mi život zavisi? Kako dalje? Kako da znam da pogrešna terapija nije dovela do dodatnih komplikacija?

Sve što znam je da, od sad pa na dalje, ću da tražim više mišljenja, čak i kada mi kažu da je sve samo obična prehlada...


уторак, 29. март 2016.

Slika -> Ram

Koliko često ste se osetili samo, napušteno, prazno?
Koliko često ste se izgubili sami u sebi?
Koliko često ste bili okruženi ljudima a i dalje se osećali usamljeno?
Koliko često ste poželeli da više niste vi?
Koliko?

Zašto ste se osetili samo, napušteno i prazno?
Zašto ste se izgubili u sebi?
Zašto ste se osetili usamljeno, a bili ste okruženi ljudima?
Zašto ste poželeli da više niste tu?
Zašto?


Kako, uopšte dolazi do te praznine koja raste u nama? Odakle se stvori? Šta je izazove?

Ovih dana sam se često osećao tako i pokušavao da nađem odgovor na bilo koje od gore postavljenih pitanja ali nisam uspevao da nađem odgovore. Tačno je da će mnogi reći da promenim ljude koji me okružuju ali sam prilično siguran da nije stvar u njima nego u meni samom. Nešto mi fali ali to "nešto" ni sam ne znam šta je. I zna to da šeta po nervima.

Nekako, kao da je cela slika mene nestala i sve što je ostalo je samo ram, tako da visi na zidu i skuplja prašinu. Šta je to što će ponovo doneti boje na prazno platno, stvoriti sliku i dati ramu konkretnu svrhu? Šta je to što će ispuniti ljušturu?


петак, 18. март 2016.

Uživati? Kako?

Sveprisutnost društvenih mreža, u današnje vreme, dovela je do toga da nam se životi "vode" na istima. Prosto smo postali zavisni od toga da podelimo svaki delić našeg života sa, nama najdražim, virtuelnim prijateljima (?). S' obzirom na činjenicu da "živimo" na društvenim mrežama, nemoguće je izbeći i flertovanje, muvanje, sklapanje brakova, razvode i tome slično na istima.

Skoro me je, tako, u inboxu sačekala poruka iz koje sam saznao da sam jako negativna i isfrustrirana osoba koja u svojoj negaciji odbija uživanje. Ovo uživanje se odnosilo na sam sex. Naravno, svima nam se dešava da po inboxima dobijamo ponude tog tipa, pa onda imamo one opcije gde odbijemo tu ponudu, ali dotična osoba nikako da ukapira da je ne želite i tako vas "pegla" mesecima i na kraju saznate o sebi da ste isfrustrirani i negativni.

Nakon čitanja te "divne" poruke, "klepila" me je misao sex = uživanje?



Ne mogu reći da sex nije uživanje. Bilo bi glupo lagati i sebe i ostale, ali zašto je sex postao sinonim za uživanje i kako je došlo do toga da je toliko primaran? Šta se, konkretno, desilo sa samim svetom da je uživanje sveo na puki sex i gde se, na listi, nalaze ostala uživanja? Znate ono, tipa, sedeti u parku, otići na kafu, slušati muziku. Bilo šta. Gde je to na listi i da li uopšte postoji negde na listi? 

Sam sex je danas postao dostupan koliko i Jaffa te ga možete naći na svakom ćosku u svako vreme i konzumirati koliko god da želite. Dakle, ako svaki dan žderete Jaffu, dosadiće vam i po logici stvari nećete otići u drugu prodavnicu i opet kupiti Jaffu, nego ćete promeniti keks. Isto je i sa sexom. Mozete promeniti partnera koliko hoćete, sex će ostati sex, kao i što će vas u kutiji Jaffe sačekati Jaffa. 

Da se razumemo, ne kažem da ne treba imati sex niti sam protiv istog. Apsolutno ga treba imati, ali da li je toliko primaran? Ili bolje rečeno, zašto je toliko primaran i zašto su se životi sveli na odvlačenje u krevet? 

понедељак, 07. март 2016.

Sećanja



"All of my memories
Keep you near
In silent moments
Imagine you'd be here
All of my memories
Keep you near
The silent whispers, silent tears"
- Within Temptation "Memories"

Trebalo mi je dosta vremena da nađem inspiraciju za nov tekst. Kolotečina života lagano ubije svaku moguću inspiraciju u nama. Sedeo sam, tako, pio kafu, pušio i pokušavao da nađem nešto o čemu bih mogao da pišem. Na kraju sam odustao, ušao na tumblr i počeo da skrolujem. 

U "brdu" fotografija sam naleteo i na ovu: 



Gledao sam je i prvo na šta me je asocirala bila su sećanja. Jer, na sta drugo pa i može da asocira gomila pisama!? Nastavio sam da gledam fotografiju i shvatio da to nisu sećanja. Pisma, fotografije, slike, šećeri iz kafića, omoti čokoladica, ništa to nije sećanje.

Primarno, to je gomila smeća koju čuvamo i vučemo za sobom, selimo iz stana u stan. Sekundarno, to je objekat za koji smo vezali deo sebe, svoje vreme, emocije, nekoga, nešto. Dali mu neprocenljivu vrednost. Stvorili horkruks.

Ono što boli. Ono što nasmeje. Ono što rasplače. Ono što oživi. Ono što ubije. Ono sa čime zivimo. Ono sa čime umiremo. Teret koji stalno nosimo, sa kojim zaspimo i sa kojim se probudimo. E to su sećanja, nešto najvrednije što imamo, jer i kada nam oduzmu sve, samo to nam ostaje. Čuvajte ih, negujte ih, "držite na lancu", jer to je nešto najvrednije što imamo, nešto što nikada ne gubimo. Jer ako nemamo sećanje, da li uopste postojimo?


Da, znam. Sada dolazi ono pitanje: "A šta ćemo sa ružnim sećanjima?!" Ružnim sećanjima? Pa, gledaćemo na njih kao jednu veliku lekciju u životu, veliki test koji smo prošli ili pali. Ipak, prošlost nas uči u sadašnjosti da bi bili spremni na budućnost...