среда, 12. октобар 2016.

Zatvor, omča i slobodno disanje

Već ste svi navikli na činjenicu da sam redovan u pisanju kao i plata u prosečnoj srpskoj firmi. Dakle, ako nije petog, biće petnaestog, a ako nije ni tad, biće sledećeg meseca. Elem, kako nam je juče bio Međunarodni dan "izlaska iz ormara", malo sam razmisljao na tu temu.



Koliko često vam je kuća bila zatvor, mesto u kom se ne osećate sigurno samo zbog činjenice da ste to što jeste? Koliko često vam je činjenica da ne možete da promenite to postajala omca oko vrata koja vas je lagano davila, a mnoge jos uvek davi? Koliko često je to postajao teret koji ne mozete više da nosite i koji vam toliko pritiska leđa da ste glavu savili do stopala? Koliko često je sama maska nastala iz straha da neko ne sazna postajala deo vas? Koliko ste anksiozni zbog toga? Koliko ste paranoični? Koliko ste umorni od lazi i glume pred najrođenijima,a zatim i prijateljima?



Sedeo sam sa svojim cimerom. Pričali smo o tome i on je rešio da podeli svoje jako retko i prelepo iskustvo o iskoraku iz ormara i zbacivanju ogromnog tereta sa svojih leđa, kako bi opet mogao uspravno da hoda, o kidanju omče sa svog vrata, kako bi opet mogao da diše.


"Početak

Interesantno je kad eskaliraju nesigurnosti, a onda se setis da postoje stvari u životu na koje možeš biti ponosan. Naime, ovo je prica o sedamnaestogodišnjem Nemanji i njegovoj borbi za identitet.. Podeliću sa vama jednu priču velikih priznanja i odluka koje su se desile ‎2010-2012.
Leta 2010 sam otišao na letovanje sa četiri drugarice i kao prethodnih par godina pitanja o mojoj seksualnosti su počela da eskaliraju do te mere da jednostavno više nisam mogao da ćutim.

Da, to je bilo to, došao sam u fazu agresivnog prihvatanja, Odgovorio sam: "DA!" Posle tog magičnog "DA" desila se ogromna ljubav i sa istom, moć da prvi put mogu otvoreno reći ko mi se sviđa, da mogu podeliti "muke" zaljubljenosti sa nekim. Ali sa velikom moći dolazi i velika odgovornost. Odgovornost prema sebi i svom identitetu, jer na žalost živimo u okruženju gde se na našu ljubav i dalje gleda kao na boljku koju treba "prevazici" što pre. Da li?

Roditelji

Nakon prvog magičnog "DA" prolazi par meseci i, kao što napomenuh, moć je dovela do rasta ljubavi prema sebi. To "DA" me je zavelo do te mere da sam bio spreman na svaku posledicu sledećeg priznanja, cak iako sam bio nesvestan toga u istom trenutku. Spreman da u slučaju odbijanja pokupim sve svoje stvari i dramatično legnem na prvu klupu u parku, jer posle 17 godina zatvora u kom sam rastao, klupa je bila Raj. Klupa je bila simbol slobode.

Naime, autovanje roditeljima je bilo slično kao ranije pomenutim drugaricama. Skoro pa prisilno... Sedeo sam na krevetu. Bio je novembar. Grejao sam se na ogromnu TA pec pored mene, dok je brat sedeo preko puta mene. Došlo je do rasprave, koja je počela da eskalira do te mere da je moj brat u manjku argumenata iskoristio tu reč. Da, peder.

Prva suza se pojavila. Posle je svoju izjavu počeo da argumentuje zaista čvrstim dokazima. Druga suza se pojavila. Ona je sve promenila, DA, dogodilo se. DA, priznao sam. Majka, koja je u jednom trenutku ušla u sobu ne bi li smirila strasti, naravno kao i svaki put bezuspešno, je svemu prosvedočila. Nastao je muk. Muk koji je boleo više nego hiljadu udarca u stomak i svaki poraz ranije delovao je manji od mrava..
.
Nisam znao gde da pogledam, kome da se obratim za podršku. U ovakvim situacijama je najteži deo taj kad nemaš kome da se obratiš, zato sam i znao da ovo moram da uradim i ako sam milion puta hteo da odustanem od svega. Izdaja? Da li je to bio osećaj? Napuštenost? Da to je bilo to. Osetio sam se kao napušteno dete u pozorištu u publici koji uporno traži mamu i upada u plač. Osetio sam se kao dete ponovo i to ne na lep i nostalgičan način. Ali da, morao sam da odrastem..

Događa se banalni pokusaj racionalizacije sa njenje i njegove strane i tipična pitanja; "Da li si pokušao da promeniš to nekad?" Pak, nisam ih, niti ću ih ikada kriviti ni za šta, jer, to su ipak ljudi koji su ceo život učeni kao da je to majica koju možeš promeniti svakog trenutka. Tad zaista nisu znali bolje, Edukuj pa sudi.

Prošao je neki period. Pustio sam da se slegne, nisam nametao temu. Ne mogu reći da na trenutke nije bolelo, ali znao sam da je tu, da nisu zaboravili i čekao sam ja sad da pokrenu priču
.
2012

Mogu reći, da je ova godina zaključak borbe moje porodice sa ovim. Ovo je godina kad sam odlučio da je vreme da počnem da koristim pun kapacitet pluća za disanje i uživanje u slobodi. Odlučio sam da podsetim svoje na činjenicu šta sam i odgledam sa majkom "Prayers For Bobby", posle čega se desilo verovatno najlepše sećanje na majku koje imam do danas. Zagrljaj. Zagrljaj koji je rekao: "Volim te celog i svaki segment tvog bića, volim koga ćeš da voliš, tugovaću za kime ćeš tugovati, mrzeću koga ćeš mrzeti." Posle toga se dogodio i otac, ali on je kao i svaki drugi roditelj to znao i prihvatio čak i pre mene, ali je čekao da ja to prvi kazem (krv nije voda).

Danas

12.10.2016. Mogu izjaviti da imam punu podršku i ljubav svoje porodice (i jedne od onih četiri drugarica. Jebiga ove tri su otišle negde). Pak, svestan sam da to je bila moja staza na kojoj se desilo da nije bilo toliko trnja, da sam, prosto rečeno, imao sreće. Nažalost, nemamo je svi,"


Koliko hrabrosti ili ludila je potrebno da bi se neko odlučio na ovaj potez? Budimo iskreni, outovanje je mač sa dve oštrice, ili će vas iseći na komadiće i odvojiti od svih koje ste voleli i svih kojima ste ikada verovali, ili će samo produbiti odnose i pojačati same veze. Ne kažem da sada svi treba da pohrlite svojim domovima i sa vrata počnete da se outujete. Ne. Za početak, prihvatite sami sebe, a to je najteži proces. Zatim, procenite svoje prijatelje, krenite od njih. Ako vas oni odbiju ili osude, to će samo pokazati da vam nisu pravi prijatelji i samim tim olakšaćete sebi život, jer nećete biti okruženi nekim ko će ljude da deli na osnovu seksualnosti. Sve je stvar procene.

Sa druge strane, vi koji doživite da vam se neko outuje, probajte da razumete tu osobu i da joj prosto pružite podršku. Ako ne možete, samo na trenutak se stavite u poziciju osobe koja vam se outuje, probajte da na sekund živite život pun konstantnog straha i stresa od svih oko sebe. Probajte da zamislite sebe u poziciji da ceo svoj život morate da promišljate svaki svoj potez i pokret, da se borite sa unutrašnjim ja i onim šta naše društvo prihvata. Na trenutak, živite u strahu što ste rođeni i što vam je svaki izlazak iz stana rizik da se više ne vratite u njega. Shvatite, koja je hrabrost potrebna da vam se neko toliko otvori i kaže to. Shvatite koliko vas ta osoba voli i ceni i koliko vam veruje...


среда, 07. септембар 2016.

Rekli su (Zid)

Rekli su o meni:
- hladan,
- bezosećajan,
- neposvećen,
- emotivno osakaćen,
- sebičan,
- nepristupačan,
- povučen,
- mračan,
- izgubljen...

Rekli su... Rekli su ali nisu znali mnoge stvari o meni, niti su se trudili da me upoznaju, da prodru do srži. Držali su se površine. Rekli su šta su videli, a videli su samo zid. Onaj zid koji smo svi nekada gradili, izgradili, rušili, obarali, opet gradili. Onaj zid koji u suštini nikada nismo izgubili potpuno, jer temelje bilo koje građevine je malo teže srušiti.

Zbog svega što mi se dešavalo kroz život, i dobrog i lošeg, gradio sam jednu zidinu u nadi da će me sačuvati sledeći put. Kad god bih srušio isti taj zid, ubrzo bih izgradio novi, deblji, jači. Ali kako to obično biva, uvek zaluta neki metak koji pogodi tamo gde je zid najtanji, tamo gde je cigla od vremena pocela da se troši, nestaje...




Sedeo sam, tako, i razmišljao: "Ima li zid poentu?" Ima li je, ako će s' vremena na vreme da popusti? Ima li je, ako je rekonstrukcija večito potrebna? Ima li je, ako će metak, ipak, da zaluta? Ima li poentu ili je sve to igranje na sigurno?

Rekli su o meni... Preskočili su zid, došli do suštine i shvatili. Iza zida su ostali retki.
Retki su rekli o meni...

понедељак, 22. август 2016.

Muško? Žensko?

Evo, posle 4 meseca sam se setio da zapravo imam blog i rešio da ponovo nastavim sa pisanjem. Naime, danas mi se desilo, da posle ne znam ni ja koliko vreme dobijem pohvale na moje pisanje, pa pomislih, da se opet vratim svemu tome.

Iskreno, trebalo mi je vremena da smislim o čemu ovaj put da pišem i reših da podelim sa vama mali deo svog života. Naime, kroz ceo život otkrivamo nove stvari, koje nas čine srećnim, tužnim, jačim, kratko rečeno, stvari koje uobličuju naše živote i formiraju naše ličnosti. Jedna od tih stvari sa kojom sam se ja susreo bila je šminka.

Sećam se, da sam jos kao mali voleo da odlazim kod svoje komšinice, koja bi mi lakirala nokte u sve moguce boje i razmazivala senku preko mojih kapaka. Uživao sam u tome. Ali kao svoj prvi pravi kontakt sa šminkom smatram uništavanje mamine palete senki :D Samom šminkanju sam se ponovo vratio u srednjoj školi, kada sam usavrsio kako da izgledam kao da se od života oprastam, samo da bih izbegao odgovaranje. Vremenom, počeo sam da nabavljam šminku, da bih sada došao do momenta da je imam više od skoro svake prosečne devojke.

Nekada se moje šminkanje svodilo na to da se našminkam u "svoja 4 zida" i skinem to sa sebe. Taj period je trajao dok nisam "skupio muda" i izašao iz stana, pa blago rečeno, kao panda. Tada je počela moja ekspanzija i usavršavanje sopstvenog šminkanja kao i izgradnja samopouzdanja da je nosim svakodnevno.

Često su me ljudi pitali: "Zašto?", i uvek sam imao isti odgovor: "Ja svoje ludilo javno pokazujem!"
Naravno da je to odgovor na koji se svi nasmeju a ne dobiju konkretan odgovor. Iskreno, ni sam ne znam zašto sve to radim. Nekada je to bekstvo od realnosti, nekad manjak samopouzdanja, nekad, samo prosta čovečija potreba da izgledam sebi lepše.

Naravno da su preki pogledi, ćuškanja i dobacivanja stvari koje svakodnevno proživljavam, ali kao neko ko je ceo život bio osuđivan od svoje okoline, nije mi teško pao taj "teret". Jedan od lično omiljenih komentara koje dobijam, mi je: "BRATE, JE L OVO MUŠKO ILI ŽENSKO?" (ovo pročitati maksimalno isforsiranim "muževnim" glasom, da zvuči kao da je pokretan testosteron). Da, svaki dan iz stana izlazim sa strahom da li ću se vratiti u isti. Da, plašim se za sebe. Da, pre cu umreti ali znati da sam ziveo onako kako sam želeo, nego provesti život u žaljenju.

Da se razumemo, uvek ima i ljudi koji mi daju apsolutnu podršku u tome a samim tim u meni jačaju želju da se našminkam jos bolje. Igrom slučajeva, radim sa ljudima, tako da često me isti ti ljudi (čitaj, žene) pitaju za savete, što mi dođe kao najsavršeniji kompliment.

No, da se vratim na momenat "muško, žensko". Dakle, zašto postoji opšta norma kako bi jedan muškarac, odnosno žena trebao/la da izgleda? Zašto se ta norma i dalje slepo prati? I najbitnije, zašto ljudi žive u strahu da iskažu sebe? Čemu strah od praha u boji?

Da se razumemo, samo šminkanje nema nikakve veze sa seksualnošću. Igrom slučajeva upoznao sam dosta heteroseksualnih muškaraca koji nemaju problem da se našminkaju, nalakiraju nokte i tako izađu iz stana i pri tome ne pricam o Halloween-u. Ali kad sam već kod samih seksualnosti, voleo bih da znam zašto homoseksualci našminkanog muškarca odmah povezuju sa drag-om, cross-dressingom, transeksualnošću ili transrodnošću? Zašto?! Zašto je toliko teško muškarca sa šminkom posmatrati kao muškarca koji nosi šminku?

Kako god čovek da okrene, ako nije kao većina, u problemu je. Jer nigde se neće uklopiti. Nigde neće pripadati. Uvek će naletati na odbijanje. Može samo da se nada da će naći nekoga ko će ga podrzati u svemu tome.

Mačići, oslobodite se, istupite i učinite sve zanimljivijim mestom! Nemojte da budete
armija klonova koja slepo prati društvene norme...


Na svim fotografijama sam ja

среда, 20. април 2016.

Ups! Greška!

Do sada ste svi, koji me pratite, mogli da primetite da sam jako neredovan po pitanju bloga i pisanja novih postova. Nekad, prosto zaboravim ili, pak, nemam inspiraciju, pa sam uvek u fazonu da je bolje da sačekam da dođe priliv inspiracije da napisem nesto, nego da lupam gluposti (nije kao da inače pišem nešto pametno). No, u proteklih par dana, desilo se nešto, pa moglo bi se reći i tragično, ukoliko želimo postići taj dramatični efekat, te sam odlučio da to podelim sa svima.

Elem, u jednom od svojih prvih postova pisao sam o svojoj borbi sa bolešću koja traje prilično dugo i naravno kako je vreme odmicalo, borba se nastavljala uobičajenim tokom. Sve do pre par dana, kada sam promenio lekara i otišao na pregled gde mi je rečeno kako godinu dana imam pogrešnu dijagnozu, samim tim i pogrešnu terapiju. Da stvar bude gora, tri lekara pre njega su mi tvrdili jednu dijagnozu, gde sam došao do zaključka da su se, u suštini, bavili prepisivanjem sa jednog papira na drugi.

Naravno, sedeo sam u ordinaciji, saslušao novog doktora. U glavi sve cool, sve super. Izlazim iz ordinacije, izlazim iz zdravstvene ustanove i tek tada mi do mozga dopire sve što mi je rekao. U sekundi dobijam napad panike, histerije, besa, ogorčenosti. Počinjem da razmišljam o količini nepotrebnih lekova koje sam popio, o noćima koje sam proveo budan u bolovima, o svim poteškoćama u kojima sam se našao sve zbog pogrešne dijagnoze. Bili su mi potrebni sati i sati da se sastavim ponovo od šoka.

Sada, dok ovo pišem, sedim u sobi, bez terapije, bez dijagnoze, u bolovima i išekujem da mi stignu uputi da mi utvrde šta mi je. Ono, što mi najteže pada, je izgubljeno poverenje u zdravstvo, u doktore. Kako, vođen ovim iskustvom, da shvatim ozbiljno narednu dijagnozu? Kako da budem siguran da ponovo nije greška? Kako da vratim poverenje ljudima od kojih mi život zavisi? Kako dalje? Kako da znam da pogrešna terapija nije dovela do dodatnih komplikacija?

Sve što znam je da, od sad pa na dalje, ću da tražim više mišljenja, čak i kada mi kažu da je sve samo obična prehlada...


уторак, 29. март 2016.

Slika -> Ram

Koliko često ste se osetili samo, napušteno, prazno?
Koliko često ste se izgubili sami u sebi?
Koliko često ste bili okruženi ljudima a i dalje se osećali usamljeno?
Koliko često ste poželeli da više niste vi?
Koliko?

Zašto ste se osetili samo, napušteno i prazno?
Zašto ste se izgubili u sebi?
Zašto ste se osetili usamljeno, a bili ste okruženi ljudima?
Zašto ste poželeli da više niste tu?
Zašto?


Kako, uopšte dolazi do te praznine koja raste u nama? Odakle se stvori? Šta je izazove?

Ovih dana sam se često osećao tako i pokušavao da nađem odgovor na bilo koje od gore postavljenih pitanja ali nisam uspevao da nađem odgovore. Tačno je da će mnogi reći da promenim ljude koji me okružuju ali sam prilično siguran da nije stvar u njima nego u meni samom. Nešto mi fali ali to "nešto" ni sam ne znam šta je. I zna to da šeta po nervima.

Nekako, kao da je cela slika mene nestala i sve što je ostalo je samo ram, tako da visi na zidu i skuplja prašinu. Šta je to što će ponovo doneti boje na prazno platno, stvoriti sliku i dati ramu konkretnu svrhu? Šta je to što će ispuniti ljušturu?


петак, 18. март 2016.

Uživati? Kako?

Sveprisutnost društvenih mreža, u današnje vreme, dovela je do toga da nam se životi "vode" na istima. Prosto smo postali zavisni od toga da podelimo svaki delić našeg života sa, nama najdražim, virtuelnim prijateljima (?). S' obzirom na činjenicu da "živimo" na društvenim mrežama, nemoguće je izbeći i flertovanje, muvanje, sklapanje brakova, razvode i tome slično na istima.

Skoro me je, tako, u inboxu sačekala poruka iz koje sam saznao da sam jako negativna i isfrustrirana osoba koja u svojoj negaciji odbija uživanje. Ovo uživanje se odnosilo na sam sex. Naravno, svima nam se dešava da po inboxima dobijamo ponude tog tipa, pa onda imamo one opcije gde odbijemo tu ponudu, ali dotična osoba nikako da ukapira da je ne želite i tako vas "pegla" mesecima i na kraju saznate o sebi da ste isfrustrirani i negativni.

Nakon čitanja te "divne" poruke, "klepila" me je misao sex = uživanje?



Ne mogu reći da sex nije uživanje. Bilo bi glupo lagati i sebe i ostale, ali zašto je sex postao sinonim za uživanje i kako je došlo do toga da je toliko primaran? Šta se, konkretno, desilo sa samim svetom da je uživanje sveo na puki sex i gde se, na listi, nalaze ostala uživanja? Znate ono, tipa, sedeti u parku, otići na kafu, slušati muziku. Bilo šta. Gde je to na listi i da li uopšte postoji negde na listi? 

Sam sex je danas postao dostupan koliko i Jaffa te ga možete naći na svakom ćosku u svako vreme i konzumirati koliko god da želite. Dakle, ako svaki dan žderete Jaffu, dosadiće vam i po logici stvari nećete otići u drugu prodavnicu i opet kupiti Jaffu, nego ćete promeniti keks. Isto je i sa sexom. Mozete promeniti partnera koliko hoćete, sex će ostati sex, kao i što će vas u kutiji Jaffe sačekati Jaffa. 

Da se razumemo, ne kažem da ne treba imati sex niti sam protiv istog. Apsolutno ga treba imati, ali da li je toliko primaran? Ili bolje rečeno, zašto je toliko primaran i zašto su se životi sveli na odvlačenje u krevet? 

понедељак, 07. март 2016.

Sećanja



"All of my memories
Keep you near
In silent moments
Imagine you'd be here
All of my memories
Keep you near
The silent whispers, silent tears"
- Within Temptation "Memories"

Trebalo mi je dosta vremena da nađem inspiraciju za nov tekst. Kolotečina života lagano ubije svaku moguću inspiraciju u nama. Sedeo sam, tako, pio kafu, pušio i pokušavao da nađem nešto o čemu bih mogao da pišem. Na kraju sam odustao, ušao na tumblr i počeo da skrolujem. 

U "brdu" fotografija sam naleteo i na ovu: 



Gledao sam je i prvo na šta me je asocirala bila su sećanja. Jer, na sta drugo pa i može da asocira gomila pisama!? Nastavio sam da gledam fotografiju i shvatio da to nisu sećanja. Pisma, fotografije, slike, šećeri iz kafića, omoti čokoladica, ništa to nije sećanje.

Primarno, to je gomila smeća koju čuvamo i vučemo za sobom, selimo iz stana u stan. Sekundarno, to je objekat za koji smo vezali deo sebe, svoje vreme, emocije, nekoga, nešto. Dali mu neprocenljivu vrednost. Stvorili horkruks.

Ono što boli. Ono što nasmeje. Ono što rasplače. Ono što oživi. Ono što ubije. Ono sa čime zivimo. Ono sa čime umiremo. Teret koji stalno nosimo, sa kojim zaspimo i sa kojim se probudimo. E to su sećanja, nešto najvrednije što imamo, jer i kada nam oduzmu sve, samo to nam ostaje. Čuvajte ih, negujte ih, "držite na lancu", jer to je nešto najvrednije što imamo, nešto što nikada ne gubimo. Jer ako nemamo sećanje, da li uopste postojimo?


Da, znam. Sada dolazi ono pitanje: "A šta ćemo sa ružnim sećanjima?!" Ružnim sećanjima? Pa, gledaćemo na njih kao jednu veliku lekciju u životu, veliki test koji smo prošli ili pali. Ipak, prošlost nas uči u sadašnjosti da bi bili spremni na budućnost...

среда, 17. фебруар 2016.

NE standardizaciji!



"You don’t know how hard it is being a woman,
 how will I ever live up to your expectations, 
of pretty..."
- In This Moment  "Dirty pretty"



Sedim danas, tako, i slušam muziku, gledam u prazno i počinje gore pomenuta pesma. Na samom početku pesme imamo pomenute stihove koji su prosto počeli da mi odzvanjaju u ušima. Svaki put kada čujem ovu pesmu, ne mogu da se ne zapitam: " Koji moj radimo sa svojim životima i zašto se i dalje držimo nametnutih standarda?".

Očekivanja? Hmmm... Vrlo interesantna reč, morate priznati. Još interesantnije značenje. Značenje te reči u svakom momentu mogu da poistovetim i sa značenjem reči "teret". Kroz ceo život mi nešto očekujemo, od nas se nešto očekujue i tako u krug. Vrlo stresno, priznaćete. Još od kako prohodamo pa dok ne umremo od nas se očekuju stvari tipa: uspeh u školi, primerno vladanje, uspeh u poslu, žena/muž, deca, brak. Sva ta očekivanja nastala su standardizacijom života i nečim što se prosto podrazumeva da se mora. Na stranu sve to, problem je što se ta standardizacija i bukvalnost neprimetno uvukla i u pojam estetike. 

Pesma počinje stihom: "Ne znaš koliko je teško biti žena..." u šta smo donekle i upućeni. Sama standardizacija ženske lepote dovela je do toga da su žene postale robovi estetike. Ali opet, ma koliko bile "porobljene" i dalje ne zadovoljavaju "standarde". 
Jer "standardi" kažu da žena mora: 
- uvek biti izdepilirana,
- savršeno i pri tome prirodno našminkana,
- dovoljno seksi i provokativna, ali ne i vulgarna,
- uvek savršeno obučena,
- uvek savršeno oblikovanog tela i tako u nedogled.
U prevodu, pretvori-se-u-sopstvenog-roba-i-postani-klon. Složićete se, zar ne?

No, s' obzirom da nisam žena, ne mogu da pričam sa te tačke gledišta, te ću se u to ime prebaciti na standardizaciju muške estetike i svega protiv čega sam.

Elem, biti muško u 21. veku (u zemlji Srbiji) podrazumeva:
- konstantan nadrkan stav alfa mužjaka i batice iz kraja koji je toliko opasan da ledi krv u venama od samog pogleda,
- minimalističko oblačenje, koje nikako ne uključuje ni jedan vid aksesoara, izuzev kajle sa krstačom, brojanice, eventualno sata na ruci (u ekstremnim slucajevima),
- obavezno šišanje na kratko,
- bunarski glas,
- užasno veliku rodbinu (jer, svi smo mi braća, zar ne, brate? (ovo isključije pol jer i pripadnice ženske populacije nazivaju braćom, osim ako nisu već završili u krevetu),
- je*ač-presretač pogled na svet, jer on može da ima svaku i sve ga žele,
- obaveznu mržnju prema svima koji nisu Srbi.

(E, sad, znam da ćete pomisliti: "Pa nisu svi muškarci takvi." Znam da nisu, ali svi ostali koji nisu u gore pomenutoj listi, automatski naginju na homosexualce, jer,"brat" tako kaze i tu nema šta dalje da se raspravlja.)  

Sada, s' obzirom da ste većinski prihvatili standardizaciju toga kako jedan muškarac treba da izgleda i šta da radi (s' pravom ovo mogu reći, jer ne prođe ni dan a da ne pročitam "Pravi muškarac je takav i takav"), objasnite mi, šta je to što mene, kao osobu, čini manje muškarcem od osoba iz gore pomenute liste? Da li će to što uvek nosim usko, što imam "dugu" plavu kosu, što koristim šminku umanjiti moju muškost? Zašto je estetika postala merilo toga koliko je neko muško?

Sa punim pravom mogu da kazem: "Nemate pojma koliko je teško biti muškarac kao ja!", jer se svakodnevno borim sa primitivizmom naše divne države, borim protiv: kloniranja, standardizacije, podrazumevanog, i borim za slobodno izražavanje pojedinca. Prosto, ne mogu da se priklonim "normalnim" muškarcima i da kažem: "Da ovo sam ja. Srećan sam zbog toga!". Ne mogu, nije mi u prirodi. Ne mogu da se priklonim standardima muškog izgleda, jer ih ne smatram obaveznim. Ne mogu da odustanem od svega za šta se zalažem. 

Da, svakodnevno rizikujem svoj život zbog svog izgleda, ali već sam se dovoljno navikao na to da više i ne vodim računa. Da, jednog dana ću izaći iz stana i više se neću vratiti. Svega toga sam ja svestan, ali i dalje ne prihvatam "standard" i uvek ću biti protiv njega, jer imam pravo da iskažem sebe, svoje shvatanje i stavove. Imam pravo da budem ja. 

Na kraju, ne mogu, a da ne spomenem da sam mnogim ljudima samo svojim izgledom promenio shvatanja i poglede na svet. Pa nadam se, da ću i ovim tekstom promeniti nekoga, bar malo. Ne osuđujte ljude koji se ne uklapaju, jer ispod te "devijantne" estetike, obično se kriju mnogo divni ljudi. Upoznajte ih i probajte da shvatite zašto nisu "standardni".



субота, 13. фебруар 2016.

Starost

Pa, prošlo je dosta vremena od mog poslednjeg posta (toliko o tome da ću biti redovan). Trebalo mi je dosta vremena da se odlučim o čemu da pišem. Ona čuvena blokada inspiracije. U međuvremenu mi je bio i rođendan, po meni, najdepresivniji period godine. Da, znam, imam samo 23 i nema potrebe da budem depresivan oko toga, ali jos kao mali sam se suočavao sa svojim strahom od starosti. Posebno u periodu oko svog rođendana.




Sam strah, kao strah nikada se nije javljao zbog same starosti i onog fizičkog što ona nosi. Naime, estetska hirurgija nam je toliko napredovala da ćemo uskoro svi imati mogućnost da izgledamo kao da smo juče rođeni, te u tom smislu sam strah od starosti je manje - više nepotreban.

Ono što me je uvek plašilo je druga strana koju starost nosi sa sobom. Ono unutrašnje. Slabost, samoća, usamljenost, preispitivanje celog života koji je ostao iza mene, šta sam mogao, a šta sam zapravo uradio.

Na ovu temu sam pričao sa mnogim ljudima i većina mi je odgovorila isto: "Još si mlad. Zašto razmišljaš o tome?" Ali, prosto, nikada nisam mogao da izbacim iz glave misli koje su išle na tu stranu. Šta ako doživim tu starost i shvatim da sa životom ništa nisam uradio? Šta ako tad shvatim da su svi moji snovi ostali samo snovi? Šta ako tek tad shvatim da sam zapravo sam i napušten od svih dok nesposobnost za svakodnevnim životom raste iz dana u dan?

Naravno, tu uvek idu odgovori tipa "Trudi se da u životu uradiš sve što želiš i možeš. Ostvari svoje snove. Okruži se ljudima koji će biti pored tebe..." Ali koliko smo svesni šta sve možemo u životu da uradimo? Koliko smo sposobni da ostvarimo svoje snove? Šta ako mislimo da imamo prave ljude oko sebe, a oni nas, ipak, namerno ili ne, napuste? Šta onda? Da li nam onda samo ostaje usamljen i otežan život? I da li se to životom može nazvati?

Evo, već dvadeset godina mi se po glavi vrte ista pitanja u ovom periodu godine i odgovore još nisam našao. Verovatno ih nikada i neću naći. Verovatno je strah od starosti jedan od strahova koje pobedimo onog momenta kada više ne postojimo. Samo treba naučiti da živiš sa time. A da li ikada naučimo i prihvatimo to?

понедељак, 25. јануар 2016.

Nedorečeno...

Sedim tako i kapiram kako već par dana nisam ništa napisao i počinjem da se "gušim" u nedostatku inspiracije. Nastavljam ubijenim pogledom da skrolujem kroz Twitter i naletim na ovo:


 
Na trenutak sam se zagledao u sliku i bio u fazonu: "O.K. još jedno "deep" sranje pokupljeno sa Tumblr-a". Međutim, što sam je više gledao, sve više je dobijala značenje i pitanja su sama počela da se nameću.

"Šta nisam rekao?"
"Zašto nisam rekao?"
"Koliko i čega me je sve to koštalo?"
"Da li je sada kasno da se kaže?"

Počeo sam da kopam po svojoj glavi i slike situacija u kojima sam ćutao su same izlazile. Previše ćutanja. Previše nedorečenih stvari. Previše spuštenih pogleda ili onih koji beže u jednu stranu. 

Zašto nisam rekao?

Primarno, iz istog razloga iz kog ste vi prećutali, zbog straha. Straha da ćemo izgubiti tu osobu, da ćemo je povrediti, da ćemo ostati samo i, ono najvažnije, iz straha da ćemo pokazati slabost. Sve nas plaši taj osecaj izloženosti, osećaj da su sve barijere da neko dopre do nas srušene i da smo ostali goli.
Strah od obnaženosti te vrste i strah od "biti slab" košta nas više nego što sami možemo da zamislimo.

Koliko i čega me/nas sve to košta?

Neretko nas prećutane stvari koštaju u materijalnom smislu, ali ostavimo materijalizam na stranu, jer materijalizam postoji da bi se stvorio i trošio. Mnogo bitnije (po meni) je ono čega nas zaista košta. 
Iz licnog iskustva, moje ćutanje me je koštalo ljudi, divnih momenata, poverenja, ljubavi, uspeha. 
Samo iz sopstvenog sebičluka i straha da ću ostati ranjiv, izgubio sam neke ljude koje više nikada ne mogu da vratim. Ili bar ne mogu da se vratim, u njihovim očima, na istu poziciju. Mnogi divni momenti ostali su samo prašina koju je vetar razneo. Mnoge ljubavi su nestale pre nego sto su se rodile i iskliznule iz saka u nepovrat. Mnogo toga sam previše platio. Zašto? Zato što sam ćutao.

Da li je sada kasno da se kaže?

Na ovo pitanje u glavi mi je odzvonilo samo: "Šta bi bilo kad bi bilo?" Ne znam i nemam odgovor i još uvek tragam za istim. U većini slučajeva ispostavilo je da je prošao brzi voz dok sam se ja smislio u kom pravcu da kupim kartu. Ali opet sam rekao. Često sam govorio čak i kada je kasno i kada više nema nazad. Zašto sam govorio? Ni to ne znam. Valjda su moja brbljivost i strah od gubljenja uvek bili jači da sam se hvatao za poslednju slamku i pokušavao da spasim šta se spasiti može.

Još uvek učim da kažem sve što imam u momentu kada treba to da uradim. Zapravo, mislim da je to proces koji u našim životima traje večno. Uvek ćemo učiti da kažemo ono što mislimo/želimo u pravom trenutku. 

A kada je pravi trenutak?

среда, 20. јануар 2016.

Inner Demon



Ko je i šta je Inner Demon?

Inner Demon je mali projekat koji sam osmislio sa svojim cimerom dok smo sedeli i ispijali popodnevnu kafu. Znate kako to obično ide: zasedne se, krene neka priča (standardne, neobavezne teme) i dođe se do ideje da budemo kreativni. Zapravo, sve to ide tako glatko kada se nađu u istoj prostoriji osobe sličnog temperamenta i pogleda na svet koje, pri tom, poznaju osobu koja će da realizuje naše ideje. ( Još jednom, sve pohvale fotografu i još jedno HVALA! )

Sad, ko je Inner Demon? To je ono sa čime svi živimo, naša mračna strana. Ono što nas tišti, muči, ono zlo u nama ( ne, nemojte da glumite svetce, svi smo mi ovde grešni ). Inner Demon je ono što smo kada ostanemo sami, između svoja četiri zida. Dakle, naš um.

Ovim projektom hteli smo da pokažemo postojanje obe strane u svima. Dobro i loše. Svetlo i tamu. Postojanje, obuzimanje i prihvatanje tamne strane našeg uma. Hteli smo da prikažemo ono što je očigledno, a opet vešto skriveno ispod maski koje pokazujemo svetu.

Gledajući ovaj set fotografija, vrlo jasno se može videti "dolazak" tamne strane. Naime, na početku smo uvek svetli, čisti, nevini, i lagano kroz život nam prilazi nase drugo ja, "lovi", hvata, muči, sve dok ne prihvatimo postojanje tog drugog ja i ne naučimo da živimo sa time.

Sve to se dešava u hodu, dok se trudimo da nam život ne pobegne, "mračno" u nama nas stigne. Lagano i neprimetno postaje deo nas. To "mračno" je skupina svih negacija u nama. Ono zlo, prevrtljivo, pokvareno, zavidno, nemoralno. To "mračno" je grešna strana nas.

Ono što je najbitnije je prihvatiti da smo to mi. Prihvatiti ono sto uništava perfekciju našeg postojanja i čini nas prelepim nesavršenim bićima. Tek kada prihvatimo to mračno u nama bićemo celina. Naravno, uvek se treba drzati balansa, jer belina je dosadna, sterilna, a crnilo opet previse zlo. Treba da živimo u unutrašnjem "sivilu".

Prihvatimo svoje demone, jer ma koliko loše izgledali bez njih ne možemo opstati u stvarnosti u kojoj živimo.

PROJEKAT INNER DEMON.


уторак, 19. јануар 2016.

Borba

Svake godine, u ovo doba, pocnem da razmišljam o prethodnoj godini, šta mi je ona donela, šta mi je uzela, čemu me je naučila. Nikada nisam bio siguran, da li je to zbog prethodnih praznika ili toga što mi se približava rođendan pa krenem da rezimiram.

Sve u svemu, prethodna godina je jako lepo počela: upoznavanje novih divnih ljudi, početak jedne divne veze, zbližavanje sa ljudima istim tim novim ljudima, pa na kraju i zajednički život sa njima. Gledajući taj početak godine, mogao sam samo da se nadam najboljem. Sve do polovine godine kada je većina stvari krenulo nizbrdo. Tada sam shvatio kako ceo život može da se promeni samo u toku jednog dana.

Samo jedan rutinski pregled je bio dovoljan da se ceo život okrene naopačke. Naime, polovinom godine moje zdravstveno stanje se naglo pogoršalo. Saznao sam da bolujem od bolesti sa kojom moram da naučim da živim ( još uvek učim ). Tada je, blago rečeno, moj život krenuo da se pretvara u pakao. Jaki bolovi, neprospavane noći, naleti depresije, šake lekova umesto obroka, svakodnevna previjanja, očajanje postali su moja svakodnevica. Ali nije to ono što je bilo najgore. Najgora je bila neizvesnost. Neizvesnost koja još uvek traje.

Naravno, na početku je sve to delovalo drugačije. Ulazim u to po čuvenom balkanskom pravilu: "Kako ćemo? Lako ćemo!", ali kako je vreme prolazilo nestajalo mi je volje. Često se dešavalo da sedim i pitam se: "Čemu sve ovo?". Opet, neizvesnost je ta koja ubija. Saznanje da ne znam kada će to proci i da li će ikada proći samo je pomagalo da tonem sve dublje.

U tom momentu, mali broj ljudi je bio pored mene, ali je bio i zapravo mislim da su ti ljudi zapravo zaslužni za napredak u mom stanju, jer poznavajuci sebe, davno bih odustao. Bili su tu, uz mene i moje neprospavane noci, sedeli su pored mene i držali me za ruku dok sam vrištao od bolova, tešili me dok sam se gušio u suzama, terali me da idem dalje, da ne odustajem. I na tome ću im večno biti zahvalan i nikada neću moći da im se odužim za to. Na kraju, postali su moja nova porodica, ljudi uz koje se budim i uz koje ležem da spavam.

Vremenom mnogi su saznali za moje stanje (previše sam brbljiv) i često su mi govorili kako sam hrabar, da mi se dive kako i dalje izdržavam da i pored svega toga imam "normalan" život i da i dalje ne odustajem od njega. Istina je mnogo drugačija. Poznavajući sebe, odustao bih davno i ko zna kako bi se sve to završilo. Ali uz njihovu podršku ne odustajem i nadam se svakim danom da cu biti bolje i da sam korak bliže izlecenju. Moje koračanje ka tome traje već deset meseci i nadam se da je kraj blizu.

Imao sam potrebu da ovo podelim sa svima, da vam kažem da ne odustajete ni od cega, da se svetlo ne gasi na kraju tunela ako imate prave ljude pored sebe koji ce vas podržati i dati vam snage da izgurate sve to. Okružite se pravim ljudima. Lako je, prepoznaćete ih.

Na kraju, beskrajno se zahvaljujem mojim mačićima koji su svaki dan uz mene, kao i kolegama koji razumeju moju situaciju i izlaze mi u susret svaki put kada postane neizdrživo. Beskrajno sam vam zahvalan...

Život je borba, nemojte se predati!!!

понедељак, 18. јануар 2016.

Antibody

Ko je Antibody? 
Antibody je niko, a opet neko. Ništa, a opet sve. Antibody je izmišljeni karakter, neko ko ne postoji, a opet je prisutan. Antibody je moj "unutrašnji demon". 

Antibody je prvenstveno nastao kao moj odgovor na naše društvo i njegov mentalitet, razvijen kroz celo moje postojanje.  Antibody je ono što sam ja, neko ko se samim svojim postojanjem bori protiv nekih društvenih normi koje su nam nametnute i nepisanih pravila kojih se držimo. Antibody je tu da pokusa da promeni svest ljudi i nadam se da će u tome uspeti. 

Uvod

Razmišljao sam: "Šta bih mogao da napisem kao prvi post?" I na kraju, odlučio sam da to bude mali uvod u celu priču.

Dakle, čemu sve ovo?
Prosto, dobio sam potrebu da pišem, da kažem ono što mislim i osećam.

Zašto sve ovo?
A zašto da ne? 

Koja će biti tema bloga?
Neće biti teme, mislim konkretne. U suštini, pisaću o svemu sto me natera da pišem. 

Na kraju, trudiću se da budem što redovniji, pa ćemo videti.