уторак, 29. март 2016.

Slika -> Ram

Koliko često ste se osetili samo, napušteno, prazno?
Koliko često ste se izgubili sami u sebi?
Koliko često ste bili okruženi ljudima a i dalje se osećali usamljeno?
Koliko često ste poželeli da više niste vi?
Koliko?

Zašto ste se osetili samo, napušteno i prazno?
Zašto ste se izgubili u sebi?
Zašto ste se osetili usamljeno, a bili ste okruženi ljudima?
Zašto ste poželeli da više niste tu?
Zašto?


Kako, uopšte dolazi do te praznine koja raste u nama? Odakle se stvori? Šta je izazove?

Ovih dana sam se često osećao tako i pokušavao da nađem odgovor na bilo koje od gore postavljenih pitanja ali nisam uspevao da nađem odgovore. Tačno je da će mnogi reći da promenim ljude koji me okružuju ali sam prilično siguran da nije stvar u njima nego u meni samom. Nešto mi fali ali to "nešto" ni sam ne znam šta je. I zna to da šeta po nervima.

Nekako, kao da je cela slika mene nestala i sve što je ostalo je samo ram, tako da visi na zidu i skuplja prašinu. Šta je to što će ponovo doneti boje na prazno platno, stvoriti sliku i dati ramu konkretnu svrhu? Šta je to što će ispuniti ljušturu?


петак, 18. март 2016.

Uživati? Kako?

Sveprisutnost društvenih mreža, u današnje vreme, dovela je do toga da nam se životi "vode" na istima. Prosto smo postali zavisni od toga da podelimo svaki delić našeg života sa, nama najdražim, virtuelnim prijateljima (?). S' obzirom na činjenicu da "živimo" na društvenim mrežama, nemoguće je izbeći i flertovanje, muvanje, sklapanje brakova, razvode i tome slično na istima.

Skoro me je, tako, u inboxu sačekala poruka iz koje sam saznao da sam jako negativna i isfrustrirana osoba koja u svojoj negaciji odbija uživanje. Ovo uživanje se odnosilo na sam sex. Naravno, svima nam se dešava da po inboxima dobijamo ponude tog tipa, pa onda imamo one opcije gde odbijemo tu ponudu, ali dotična osoba nikako da ukapira da je ne želite i tako vas "pegla" mesecima i na kraju saznate o sebi da ste isfrustrirani i negativni.

Nakon čitanja te "divne" poruke, "klepila" me je misao sex = uživanje?



Ne mogu reći da sex nije uživanje. Bilo bi glupo lagati i sebe i ostale, ali zašto je sex postao sinonim za uživanje i kako je došlo do toga da je toliko primaran? Šta se, konkretno, desilo sa samim svetom da je uživanje sveo na puki sex i gde se, na listi, nalaze ostala uživanja? Znate ono, tipa, sedeti u parku, otići na kafu, slušati muziku. Bilo šta. Gde je to na listi i da li uopšte postoji negde na listi? 

Sam sex je danas postao dostupan koliko i Jaffa te ga možete naći na svakom ćosku u svako vreme i konzumirati koliko god da želite. Dakle, ako svaki dan žderete Jaffu, dosadiće vam i po logici stvari nećete otići u drugu prodavnicu i opet kupiti Jaffu, nego ćete promeniti keks. Isto je i sa sexom. Mozete promeniti partnera koliko hoćete, sex će ostati sex, kao i što će vas u kutiji Jaffe sačekati Jaffa. 

Da se razumemo, ne kažem da ne treba imati sex niti sam protiv istog. Apsolutno ga treba imati, ali da li je toliko primaran? Ili bolje rečeno, zašto je toliko primaran i zašto su se životi sveli na odvlačenje u krevet? 

понедељак, 07. март 2016.

Sećanja



"All of my memories
Keep you near
In silent moments
Imagine you'd be here
All of my memories
Keep you near
The silent whispers, silent tears"
- Within Temptation "Memories"

Trebalo mi je dosta vremena da nađem inspiraciju za nov tekst. Kolotečina života lagano ubije svaku moguću inspiraciju u nama. Sedeo sam, tako, pio kafu, pušio i pokušavao da nađem nešto o čemu bih mogao da pišem. Na kraju sam odustao, ušao na tumblr i počeo da skrolujem. 

U "brdu" fotografija sam naleteo i na ovu: 



Gledao sam je i prvo na šta me je asocirala bila su sećanja. Jer, na sta drugo pa i može da asocira gomila pisama!? Nastavio sam da gledam fotografiju i shvatio da to nisu sećanja. Pisma, fotografije, slike, šećeri iz kafića, omoti čokoladica, ništa to nije sećanje.

Primarno, to je gomila smeća koju čuvamo i vučemo za sobom, selimo iz stana u stan. Sekundarno, to je objekat za koji smo vezali deo sebe, svoje vreme, emocije, nekoga, nešto. Dali mu neprocenljivu vrednost. Stvorili horkruks.

Ono što boli. Ono što nasmeje. Ono što rasplače. Ono što oživi. Ono što ubije. Ono sa čime zivimo. Ono sa čime umiremo. Teret koji stalno nosimo, sa kojim zaspimo i sa kojim se probudimo. E to su sećanja, nešto najvrednije što imamo, jer i kada nam oduzmu sve, samo to nam ostaje. Čuvajte ih, negujte ih, "držite na lancu", jer to je nešto najvrednije što imamo, nešto što nikada ne gubimo. Jer ako nemamo sećanje, da li uopste postojimo?


Da, znam. Sada dolazi ono pitanje: "A šta ćemo sa ružnim sećanjima?!" Ružnim sećanjima? Pa, gledaćemo na njih kao jednu veliku lekciju u životu, veliki test koji smo prošli ili pali. Ipak, prošlost nas uči u sadašnjosti da bi bili spremni na budućnost...