"You don’t know how hard it is being a woman,
how will I ever live up to your expectations,
of pretty..."
- In This Moment "Dirty pretty"
Sedim danas, tako, i slušam muziku, gledam u prazno i počinje gore pomenuta pesma. Na samom početku pesme imamo pomenute stihove koji su prosto počeli da mi odzvanjaju u ušima. Svaki put kada čujem ovu pesmu, ne mogu da se ne zapitam: " Koji moj radimo sa svojim životima i zašto se i dalje držimo nametnutih standarda?".
Očekivanja? Hmmm... Vrlo interesantna reč, morate priznati. Još interesantnije značenje. Značenje te reči u svakom momentu mogu da poistovetim i sa značenjem reči "teret". Kroz ceo život mi nešto očekujemo, od nas se nešto očekujue i tako u krug. Vrlo stresno, priznaćete. Još od kako prohodamo pa dok ne umremo od nas se očekuju stvari tipa: uspeh u školi, primerno vladanje, uspeh u poslu, žena/muž, deca, brak. Sva ta očekivanja nastala su standardizacijom života i nečim što se prosto podrazumeva da se mora. Na stranu sve to, problem je što se ta standardizacija i bukvalnost neprimetno uvukla i u pojam estetike.
Pesma počinje stihom: "Ne znaš koliko je teško biti žena..." u šta smo donekle i upućeni. Sama standardizacija ženske lepote dovela je do toga da su žene postale robovi estetike. Ali opet, ma koliko bile "porobljene" i dalje ne zadovoljavaju "standarde".
Jer "standardi" kažu da žena mora:
- uvek biti izdepilirana,
- savršeno i pri tome prirodno našminkana,
- dovoljno seksi i provokativna, ali ne i vulgarna,
- uvek savršeno obučena,
- uvek savršeno oblikovanog tela i tako u nedogled.
U prevodu, pretvori-se-u-sopstvenog-roba-i-postani-klon. Složićete se, zar ne?
No, s' obzirom da nisam žena, ne mogu da pričam sa te tačke gledišta, te ću se u to ime prebaciti na standardizaciju muške estetike i svega protiv čega sam.
Elem, biti muško u 21. veku (u zemlji Srbiji) podrazumeva:
- konstantan nadrkan stav alfa mužjaka i batice iz kraja koji je toliko opasan da ledi krv u venama od samog pogleda,
- minimalističko oblačenje, koje nikako ne uključuje ni jedan vid aksesoara, izuzev kajle sa krstačom, brojanice, eventualno sata na ruci (u ekstremnim slucajevima),
- obavezno šišanje na kratko,
- bunarski glas,
- užasno veliku rodbinu (jer, svi smo mi braća, zar ne, brate? (ovo isključije pol jer i pripadnice ženske populacije nazivaju braćom, osim ako nisu već završili u krevetu),
- je*ač-presretač pogled na svet, jer on može da ima svaku i sve ga žele,
- obaveznu mržnju prema svima koji nisu Srbi.
(E, sad, znam da ćete pomisliti: "Pa nisu svi muškarci takvi." Znam da nisu, ali svi ostali koji nisu u gore pomenutoj listi, automatski naginju na homosexualce, jer,"brat" tako kaze i tu nema šta dalje da se raspravlja.)
Sada, s' obzirom da ste većinski prihvatili standardizaciju toga kako jedan muškarac treba da izgleda i šta da radi (s' pravom ovo mogu reći, jer ne prođe ni dan a da ne pročitam "Pravi muškarac je takav i takav"), objasnite mi, šta je to što mene, kao osobu, čini manje muškarcem od osoba iz gore pomenute liste? Da li će to što uvek nosim usko, što imam "dugu" plavu kosu, što koristim šminku umanjiti moju muškost? Zašto je estetika postala merilo toga koliko je neko muško?
Sa punim pravom mogu da kazem: "Nemate pojma koliko je teško biti muškarac kao ja!", jer se svakodnevno borim sa primitivizmom naše divne države, borim protiv: kloniranja, standardizacije, podrazumevanog, i borim za slobodno izražavanje pojedinca. Prosto, ne mogu da se priklonim "normalnim" muškarcima i da kažem: "Da ovo sam ja. Srećan sam zbog toga!". Ne mogu, nije mi u prirodi. Ne mogu da se priklonim standardima muškog izgleda, jer ih ne smatram obaveznim. Ne mogu da odustanem od svega za šta se zalažem.
Da, svakodnevno rizikujem svoj život zbog svog izgleda, ali već sam se dovoljno navikao na to da više i ne vodim računa. Da, jednog dana ću izaći iz stana i više se neću vratiti. Svega toga sam ja svestan, ali i dalje ne prihvatam "standard" i uvek ću biti protiv njega, jer imam pravo da iskažem sebe, svoje shvatanje i stavove. Imam pravo da budem ja.
Na kraju, ne mogu, a da ne spomenem da sam mnogim ljudima samo svojim izgledom promenio shvatanja i poglede na svet. Pa nadam se, da ću i ovim tekstom promeniti nekoga, bar malo. Ne osuđujte ljude koji se ne uklapaju, jer ispod te "devijantne" estetike, obično se kriju mnogo divni ljudi. Upoznajte ih i probajte da shvatite zašto nisu "standardni".
Svi smo mi uniformisani, cak i kada mislimo da nismo.
ОдговориИзбришиMladici koji danas nose pocepane farmerice su isto toliko pristalice jednog formalizma koliko i njihovi vrsnjaci iz proslih epoha okiceni cilindrima i frakovima.
Tokom citave istorije prolilo se puno mastila, a bogami i krvi, kako bi se nametnule odredjene norme odevanja u cilju pravljenja jasne distinkcije izmedju polova i izmedju visih i nizih klasa, npr. zakoni iz vremena Edvarda IV zabranjivali su svim momcima ispod ranga viteza da nose tunike koje im ne bi pokrivale zadnjicu. Dakle, samo su deckici iz visih slojeva mogli slobodno da pokazu svoje dupence.
Nismo daleko odmakli od toga, pa i danas lako moze da nam se desi da nas izbace iz nekog fensi restorana samo ako ne izgledamo kao neko ko bi mogao da plati racun na tom mestu.
Skoro sam gledao Opru kako, na ivici suza, prica da su je "uljudno" izbacili iz prestiznog nemackog butika jer je "crna", mada ja iskreno mislim da je "mamu" vise potreslo to sto je nisu prepoznali, a i kako bi kad se, kako ona kaze, "opusteno obukla".
I kad smo vec kod toga, sasvim je evidentno da su se, onda kada je "visa klasa" postala jako ruzna rec, pripadnici te iste klase, poceli da kamufliraju kombinovanjem npr. skupih sakoa i nakita sa dzinsom (odecom siromasnih stocara americkog Zapada), poput Opre koja je isetala iz svog skupocenog automobila u nekakvim "dronjcima", pokusavajuci da proda tu cuvenu pricu "Mi imamo lepo misljenje o siromasnima, ali nismo jedni od njih".
Boze, oprosti mi sto blatim zenu, ali ne mogu da se setim nekog drugog u ovom momentu, a i dobro mi dodje da poentiram u komentaru, jer se susrela sa onim sto je bit problema - netolerancijom!
E tu smo, Mile, netolerancija, zahtevanje da se nosi uniforma onog drugog!
Ja razumem te momke sa krstacama, njihov stil odevanja, njihovu uniformu, komunikacioni diskurs (i onaj verbalni i neverbalni), ali ne i zelju da svi moramo da izgledamo isto tako.
Ali trazili smo, pa gledajmo! To su tendencije demokratije (u koju se cesce kunemo nego u kevu), da vecina ima prava da diktira standard. Jedino liberalizam sa tim fino izlazi na kraj sa svojim stavom, koji je najlepse definisao
Dzon Stjuart Mil: "Covecanstvo ce biti vise na dobitku ako dopusti drugima da zive kako sami misle da treba, nego ako primorava ljude da zive onako kako drugi misle da treba." Medjutim za toleranciju je potrebno obrazovanje,
formalno i neformalno, pa nije ni cudo sto je kukavni Dositej vristao "Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!"
I na posletku, ono cuveno pitanje - treba li tolerantni da tolerisu netolerantne? Ako mene pitate, NE! Svako ima pravo na svoje misljenje ali ne i na to da ga namece drugima. Tolerantan covek ne namece misljenja, ali mora da zastiti sebe, inace upadamo u ono cuveno zavaravanje "pametniji popusta" (E da mi je znati koja je budala tu izreku skovala da sebi obezbedi prednost)...
Eto, opet se prosrah kao grlica u komentaru, ali sta cu, moram, dotakla me tema i na licnom planu :( ;-)