Slika -> Ram

Koliko često ste se osetili samo, napušteno, prazno?
Koliko često ste se izgubili sami u sebi?
Koliko često ste bili okruženi ljudima a i dalje se osećali usamljeno?
Koliko često ste poželeli da više niste vi?
Koliko?

Zašto ste se osetili samo, napušteno i prazno?
Zašto ste se izgubili u sebi?
Zašto ste se osetili usamljeno, a bili ste okruženi ljudima?
Zašto ste poželeli da više niste tu?
Zašto?

Kako, uopšte dolazi do te praznine koja raste u nama? Odakle se stvori? Šta je izazove?

Ovih dana sam se često osećao tako i pokušavao da nađem odgovor na bilo koje od gore postavljenih pitanja ali nisam uspevao da nađem odgovore. Tačno je da će mnogi reći da promenim ljude koji me okružuju ali sam prilično siguran da nije stvar u njima nego u meni samom. Nešto mi fali ali to "nešto" ni sam ne znam šta je. I zna to da šeta po nervima.

Nekako, kao da je cela slika mene nestala i sve što je ostalo je samo ram, tako da visi na zidu i skuplja prašinu. Šta je to što će ponovo doneti boje na prazno platno, stvoriti sliku i dati ramu konkretnu svrhu? Šta je to što će ispuniti ljušturu?